On je tu informaciju podelio na panel-diskusiji o pravu javnosti na statističke podatke o prisluškivanju koju je organizovao Beogradski centar za bezbednosne politike. Učinivši tu informaciju javnom, Panić je postupio po zahtevu Poverenika za informacije od javnog značaja, koji je od BIA zahtevao da te podatke dostave Inicijativi mladih za ljudskih prava. Panić je precizirao da se te brojke odnose izričito na zahtev Inicijative za podatke o broju posebnih mera koje je odobrio Viši sud u Beogradu u skladu sa Zakonom o BIA, čije su izmene stupile na snagu sredinom prošle godine.
Prema rečima Miroslava Panića, BIA svake godine nevladinim organizacijama daje statističke podatke o broju sprovedenih specijalnih mera nadzora tek nakon insistiranja Poverenika – zato što tako piše u zakonu.
– Kada su u pitanju posebne mere, naravno da statistički podaci treba da budu dostupni javnosti, ali za to neko mora da se pomuči. Postoji zakonska procedura i svaki put kada je Poverenik tražio te podatke BIA je poštovala zakon. Druga je stvar što bi nevladine organizacije želele da BIA proaktivno objavljuje te podatke. Čak ni to nije problem, ali najpre mora da bude promenjen zakon koji bi to dozvolio – naveo je Panić.
Pored Inicijative mladih za ljudska prava i Beogradski centar za bezbednosne politike je pokušao da dođe do sličnih informacija. Oni su krajem prošle godine od 25 viših sudova i 25 viših tužilaštava tražili podatke o broju predloženih, odobrenih i odbijenih posebnih mera za tajno prikupljanje podataka. Najmanje kooperativni u dostavljanju traženih informacija su bili ljudi iz javnih tužilaštava.
Prema Miodragu Plaziniću, tužiocu Višeg javnog tužilaštva u Valjevu i potpredsedniku Upravnog odbora Udruženja tužilaca Srbije, to je zbog toga što nisu tužioci nadležni da daju takve informacije.
– U proceduri odobravanja mera prisluškivanja tužilaštvo predstavlja stranku u postupku. Mi predlažemo preduzimanje mera, a sudovi su ti koji donose naredbe koje će radnje biti sprovedene i u kom roku. Imajući to u vidu, sudovi su ti koji po hijerarhiji treba da odlučuju o dostavljanju tih informacija – kazao je Plazinić.

Milica Basta, viša savetnica u službi Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka od ličnosti, naglasila je da poverenik ne može unapred da kaže koje informacije treba da budu javne, a koje ne. Prema njenim rečima, poverenik, koji obavlja funkciju drugostepenog organa, može isključivo da postupa u konkretnim slučajevima, pošto je primio žalbu.
– Ukoliko su neki podaci proglašeni tajnim, oni moraju da budu definisani kao takvi. Organizacija koja želi da sačuva tajnost podataka mora da dokaže da su te informacije definisane kao tajne, a u slučaju zahteva Inicijative mladih za ljudska prava, BIA to nije učinila. Takođe, u odbijanju njihovog zahteva BIA se pozvala na ugroženost nacionalne bezbednost, ali nije definisala na koji način bi njihovim objavljivanjem ona bila ugrožena – rekla je Basta.
Odgovarajući na to, Miroslav Panić iz BIA je rekao da je nemoguće dokazati da bi objavljivanje određenih informacija dovelo do ugrožavanja bezbednosti.
– To je nonsens. To ne može da dokaže niko. Suština rada obaveštajnih službi je analitički rad, mi se bavimo procenama. Kako ja da dokažem da će zbog toga što sam dao podatke nastupiti šteta – kazao je Panić.
V. Jeremić
AF – Kriminalci uče od policijskih emisija
iodrag Plazinić, tužilac Višeg javnog tužilaštva iz Valjeva, napomenuo je da kriminalci koriguju svoje ponašanje gledajući emisije koje se bave kriminalnim istragama. „Zbog emisija poput Rikošet i Dosije kriminalci su postali oprezniji. Ukoliko se u tim programima pojavi neki žargon za drogu, nakon nje će kriminalci prestati da ga koriste. To može da nam oteža posao“, rekao je Plazinić, napominjući da on voli da gleda te emisije i da je čak i učestvovao u nekoliko njih.