Bila je čast biti član Partije

Kad je prestao da se bavi muzikom, radio je kao krojač i uporedo vodio gazdinstvo. Često je sedeo uveče i šio do jedanaest, pre nego što bi došlo vreme za odlazak na njivu.
Stara šivaća mašina još stoji u spavaćoj sobi, a na stolu su ostaci tkanine, makaze i konac. Deda Bora je dvadeset pet godina radio kao krojač i naročito se izveštio u pravljenju šešira, kecelja i sukanja. Njegove plisirane suknje bile su čuvene po okolnim selima. „Prvi sam počeo da vezem šare na keceljama. Mnoge žene u južnoj Srbiji i dalje nose moje suknje i kecelje“, kaže ponosno. Vikendom je s Vericom putovao i prodavao odeću na pijacama. „To mi je bio najbolji posao u životu. Nema tog sela u celoj istočnoj Srbiji u kome nisam bio, bilo kao vojnik, agitator, muzičar ili trgovac. Za vreme Narodnog fronta išao sam peške, a kad sam postao krojač, imao sam para i za auto.“ Deda-Boru su rano primili za člana Komunističke partije Jugoslavije, što je u ono vreme bila velika čast u selu. „Ali digao sam ruke od komunizma kad i svi ostali“, rekao mi je: „Kad je Tito umro.“
Veru u Tita nasledio je od roditelja, koji su za vreme Drugog svetskog rata podržavali partizanski pokret otpora. Borisavu je bilo deset godina kada je rat počeo. „Nemci su se ovde dobro ponašali, bili su pristojni i uveli su red. Bugarski fašisti su bili gori, ubijali su, zlostavljali i pustošili sve na šta su naišli“, priča. Za vreme okupacije nastava se držala na bugarskom, i deda Bora se još uvek s gađenjem seća kako su svi u razredu dobili bugarska imena. „Boris Georgijev Vojnov, eto tako su me zvali. Ali za mene je moje ime uvek bilo Borisav Vojnović.
Dobro se seća kako su partizani i četnici tražili zaklon u selu. Trebalo im je samo otvoriti vrata, bez obzira na to koga si inače podržavao. Jedanput je preko četrdeset partizana spavalo u toj maloj dnevnoj sobi. „Partizani su hranu uzimali samo od onih koji su je imali dovoljno. Mi smo im mogli dati samo kačamak i mast. Jeli su tek pošto su se uverili da su i deca dobila porciju. Četnici su nam, međutim, pokupili sve iz podruma.“
Pošto je stoka namirena, vreme je za kafu kod komšije. Okupilo se čitavo selo. Tema dana su veliki protesti koje planira srpska opozicija. „Dobili su pare od Amerikanaca da ih organizuju i ako dođe mnogo ljudi, dobiće još više“, tvrdi deda Bora. „Amerikanci su potkupili izdajnike voljne da prodaju sopstvenu zemlju. Ali mi imamo revnosnu službu bezbednosti koja je saznala za njihove planove“.
„A kako ti to znaš?“, pitam ga.
„Rekli su na televiziji. Sva sreća te nam rekoše, da znamo šta se događa.“
Deda Bora se informiše samo preko državne televizije i radija. U tom svetlu, Milošević je spasitelj, a svi koji mu se protive – izdajnici. Glavni neprijatelj je SAD. Na televiziji se neprekidno vrti kako američki vojnici u KFOR-u na Kosovu pokušavaju da smire strasti među onima koje Srbi nazivaju albanskim teroristima.
„Amerikanci moraju da napuste Srbiju, vidi šta su uradili s Kosovom. Podstrekuju Albance na zločine. Još malo pa neće ostati Srba na Kosovu, iako je naše“, kaže deda Bora.
„Uostalom, sve su to Srbi“, dodaje jedan od suseda. „Ali neki od njih su prešli u islam da bi izbegli turski pokolj“, kaže.
„A zašto je Kosovo toliko važno?“, pitam.
„Zato što je srpsko.“
„Ako KFOR ode, Srbi će se vratiti“, kaže deda Bora i objašnjava mi kako je cilj Amerikanaca da okupiraju celu Srbiju. „Hoće da za sebe uzmu naša bogatstva“, kaže. „Ali nikad neće stići do Beograda. Kao što Hitler nije uspeo da zauzme Moskvu“, dodaje i gleda u zidni sat. Već je veče i vreme je da se ponovo namiri stoka. Pošto je sav posao završen, gledamo dokumentarac na televiziji. Zove se „Amerika i Kosovo“, i bavi se zaverom SAD protiv Srbije. Deda Bora pomno prati i saznaje još više o američkim planovima da zauzmu Srbiju.
„Naš najveći problem je u tome što ovde ima toliko terorista“, uzdahne po završetku emisije.
Mog poslednjeg dana u Stanjincu odlazimo do groblja. Deda Bora pali sveću na Veričinom grobu. Zatim dugo stoji pogleda uprtog u nadgrobni spomenik. S njega u nas zure dva ozbiljna lica. Urezani su i njegova i Veričina slika i imena. Na spomeniku piše: „Verica Vojnović 1930-1997 i Borisav Vojnović 1931-„.
„Ovde leži i čeka me“, kaže udovac.
Nastavlja se