Bliski dodiri

Borivoj Erdeljan Bagdadski skup o pomoći Iraku da nađe obrazac izbavljenja liči na sabor mađioničara. U subotu treba da se okupi više zavađenih nego složnih, uz mnoge nemoćne aktere i druge, kojima je na umu sopstveni interes ili je nekima prilika da obnove prirodnu ulogu, tradicionalno uticajne sile. Zajednička je, svakako, strepnja od dalje, moguće i „virusne“ bliskoistočne destablizacije ili čak dalekosežnijih zapleta.
Spisak učesnika potvrđuje ovakvo uverenje. Pored domaćina, gosti su svi irački susedi, posebo valja pomenuti Iran i Siriju, zalivske države predvođene Saudijskom Arabijom, Egipat i Turska, zatim pet stalnih članova Saveta bezbednosti sa zajedničkim autoritetom i svim različitim pogledima koje odlikuju Ameriku, Rusiju, Kinu, Britaniju i Francusku, Arapska liga, Organizacija islamskih država i, naravno, UN.
Opreznost u ovakvom prvom koraku karakteriše skroman rang učesnika, ali na kasnije bolje izglede ovakve diplomatske predstave ukazuje nagoveštaj da bi „ako dobro krene“, već za mesec dana mogla da preraste u ministarsku konferenciju, uz posebne ambicije Turske da bude održana u Istanbulu, ali i mogućnost da prvi takav sastanak bude u Kairu, a onda još jedan i na Bosforu. Potreba je i Egipta i Ankare da skrenu pažnju na svoj trajni autoritet i specifičnu težinu, ponešto zapostavljene.
Sklon doziranom optimizmu, komentator iz Zaliva misli da smo „četiri godine posle invazije na Irak, na početku procesa zalečenja“, a da odlaganje stvarne terapije svima iz regiona nosi samo gubitke. Zanimljiv je u tom kontekstu februarski susret u Rijadu saudijskog kralja Abdulaha bin Abdul Aziza i iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada. Pošto su zaključili da će „zajedno raditi“, susret je propraćen i ocenom da „dva politčka igrača teške kategorije signaliziraju nameru da sudbinu regiona odlučnije uzmu u sopstvene ruke, umesto da je prepuštaju intervenciji spoljnih sila“. Kako mnogi ‘domaći’ na tom terenu imaju različite interese, u praksi sigurno tako nešto neće biti lako. Pored ostalog, šiitsko-sunitske razlike na Bliskom istoku sve manje su samo dva tumačenja islama, već su, kako stanje u Iraku pokazuje, jaz, koji u brutalnom međusobnom svođenju računa može da vodi sve do raspada zemlje, čije granice su nacrtane posle Prvog svetskog rata, uz davanje nezavisnosti 1932. dovođenjem kralja kojem su Britanci prepustili mandat dobijen od Lige naroda. Otud posebna pažnja razgovoru kralja, čija je država stožer sunita i predsednika, koji isto tako moćno zastupa šiite.
Ipak, među analitičarima najviše interesovanja pokreće saznanje da će na bagdadskoj konferenciji za istim stolom biti predstavnici Sjedinjenih Država i Irana i Sirije, dve zemlje sa kojima je Vašington ‘na ivici noža’. Predsednik Buš je nedavno vrlo oštro odbio preporuku kongresne Studijske grupe za Irak o potrebi da se „Amerika angažuje sa Teheranom i Damaskom“. Sada će se, na izvestan način, ipak dogoditi upravo suprotno. Bela kuća, istina, saopštava da „američki zvaničnici neće imati nikakve direktne razgovore sa Sirijcima i Irancima“. Dodatak je: „Mogli bismo da razgovaramo ukoliko njihove dve zemlje promene politiku da Iran prekine obogaćivanje uranijuma, a Sirija prestane da podržava grupe koje Vašington smatra terorističkim organizacijama.
Dvoje američkih državnih sekretara, Kondoliza Rajs za spoljne poslove i Robert Gejts za odbranu, opisali su odlazak delegata SAD na šaroliki bagdadski skup kao „korak u pravcu ostvarenja jedne od značajnijih preporuka Studijske grupe“.
Istovremeno, tu je i pretnja potpredsednika Dika Čejnija da vojna akcija protiv Irana „ostaje na stolu“. I drugi nosač aviona upućen je u vode Zaliva.
Radio Bi-Bi-Si to naziva „novim dvostrukim diplomatskim kolosekom prema Iranu, u kome je pritisak smanjen na jednoj šini, ali opstaje na drugoj“, što je, nastavlja britanski radio, „po mišljenju više posmatrača nedostajalo politici SAD“. Iransko-sirijska reakcija je vrlo uzdržana prema, kako slično kažu iz ove dve pestonice, „delimičnom koraku u dobrom pravcu“.