Boban Ranđelović, direktor pirotskog Izdavačkog preduzeća Pi presa

Dečja Enciklopedija u slici i reči Svet oko mene, koja se pojavila ovih dana, stoto je izdanje Izdavačkog preduzeća Pi pres u Pirotu. Autor enciklopedije je Dragana Pejić Ranđelović, a ilustrator i dizajner je Vladimir Mančić.
Direktor preduzeća Boban Ranđelović kaže da Pi pres radi od 1998. godine. Počeli su kao štamparsko preduzeće, a od 2000. godine bave se i izdavaštvom. Trenutno u firmi radi 28 stalno zaposlenih i desetak honorarnih saradnika. – Pi pres jedna je od retkih izdavačkih kuća koja ima zaokružen proces proizvodnje, od ideje, preko štampe do realizacije u prodaji. Štamparija je važna karika u poslovanju Pi presa, u njoj se realizuju sve ideje kreativnog tima, a svakog dana desetak njihovih predstavnika je na terenu u direktnom kontaktu sa kupcima – kaže on.

Očuvanje pirotske pisane reči

– Ponosni smo na naš skromni doprinos u očuvanju pirotske pisane reči jer smo finansirali desetak izdanja naših lokalnih autora. Trudili smo se da radimo za sve uzraste i svačije prohteve, a posebno smo akcenat stavili na izdanja za decu. Veoma sam zahvalan stručnjacima koji su svojim dragocenim savetima obogatili naše proizvode. Posebnu zahvalnost dugujem Mirjani Stanković Đorđević, specijalisti razvojne psihologije i psihopatologije koja nesebično, uvek razrešava naše dileme kada su dečja izdanja u pitanju. Nadam se da će svi oni čije knjige nismo uspeli da objavimo to razumeti – kaže Ranđelović.

Na samom početku izdali su knjige Jovana Dučića, vladike Nikolaja Velimirovića i pojedinih lokalnih autora za koje su procenili da mogu biti komercijalne. Prelomni trenutak u poslovanju Pi presa bio je 2004. godine kada su odlučili da počnu sa prodajom knjiga na kredit.
– Te godine smo objavili Jeričkovu Istoriju Srba, potom Narodnog učitelja Vase Pelagića. To je ujedno i najteži period u našem poslovanju jer smo pored naših izdanja koja smo koliko-toliko uspevali da pripremimo, morali i da kupujemo knjige da bismo mogli da održimo prodaju. To je bila više hrabra nego promišljena odluka. Međutim, u tom periodu nismo imali nijedan promašaj u našem komercijalnom izdavaštvu. Sve su se knjige prodavale odlično – kaže Ranđelović.
Kada su krenuli u taj ambiciozan posao imali su pred sobom dva puta. Jedan od mogućih pravaca prilikom izbora izdanja bio je da se usmere ka inostranim oprobanim i proverenim izdanjima kupovinom autorskih prava i drugi, mnogo rizičniji pravac bio je da formiraju sopstveni kreativni tim sa svojim autorima, ilustratorima i urednicima.
– Izabrali smo taj drugi pravac i nismo pogrešili. I kada bismo ponovo morali da biramo, opet bismo, verovatno, učinili isto. Naš kreativni tim daje svoje predloge šta bi bilo dobro da se uradi, pri čemu se i te kako vodi računa o trenutnom stanju na tržištu. Svaki predlog nekoliko puta razmotrimo i analiziramo pre nego što krenemo u realizaciju – kaže Ranđelović.
Interesantno je i Ranđelovićevo razmišljanje o tome zašto Pirot i mnoga druga manja mesta nemaju svoju knjižaru.
– Posle svakog sajma, gotovo dva meseca prodaja ne ide nikako zato što se na sajmovima daju enormni popusti, čak i do 60 posto, a knjižarama je od strane izdavača preporučena takozvana puna cena knjiga. I tako najmanje dva puta godišnje. Mi smo spustili takozvane pune cene našim proizvodima. Tako knjige iste vrednosti kod nas koštaju 180 dinara, a kod drugih 260. Knjige koje kod nas koštaju 360, kod drugih 450, a knjige koje kod drugih koštaju 2400, kod nas su 1.800 dinara. Naše knjige su po istim cenama i u knjižarama i kod naših prodavaca i, zasad, na sajmovima. Eventualna naša preporuka za popuste na sajmovima je od 20-25 posto. Na taj način dolazimo do skoro istih cena koje su i sada na sajmovima. Znači, potreba građana za jeftinom knjigom je zadovoljena. Mislim da bi pod tim uslovima radile i knjižare, zato što razlika ne bi bila 60 posto nego najviše 25 posto. Mnogi će se pitati, pa dobro, zašto onda knjižari ne skinu takozvane pune cene. Postavljam kontra pitanje. Zamislite da se to desi, kakav bi haos nastao na tržištu, jer bi cene istim knjigama bile potpuno različite od knjižare do knjižare i knjižari bi ušli u problem koji se knjigovodstveno zove česte nivelacije cena. Pri definiciji pune cene knjige ističem da je to kategorija koju izdavači sami procenjuju i određuju kao vrednost knjige. Javno jasno i glasno savetujem da se u lokalnim samoupravama donese odluka da se u manjim mestima sajmovi održavaju jedanput godišnje, gde bi lokalna samouprava morala da raspiše konkurs za organizaciju sajma i prihvati najbolju ponudu. Ovo je naš konkretan predlog kako prevazići krizu u knjižarstvu i izdavaštvu. Izdavači ovim ne bi izgubili ništa jer bi pored prodaje na sajmovima snabdevali i knjižare. Smatramo da bi to bilo bolje za izdavače.I spremni smo da ovo naše skromno izlaganje o tom problemu sukobimo javno sa svim izdavačima – kaže Boban Ranđelović.