Prilikom svakodnevnih susreta kada sam odlazio kod njega na referisanju sa gomilom pošte i drugim službenim potrebama uvek se od njega mogla čuti i poneka duhovna pouka. Bio je čovek duboke vere i uzdao se u pomoć Božju. Mnogo puta kada sam polazio na svečani ulaz Patrijaršije da dočekam visoke ličnosti i delegacije iz zemlje i inostranstva, zaticao sam ga u njegovoj kapelici u dubokoj molitvi i da čini velike metanije.

Duboko sam ubeđen da je Bog intervenisao prilikom njegovog izbora za patrijarha pošto on taj položaj nije priželjkivao, niti očekivao. Nijedna ličnost u SPC ne bi u tako dramatičnom vremenu, koje smo preživeli, tako časno i dostojanstveno vodila brod Srpske crkve. Bog je izabrao najsmirenijeg svog slugu, čoveka ljubavi i dobrote, pravog pastira Crkve Božije.

Poštovali su ga i prijatelji i neprijatelji i svi koji su ga sretali prepoznavali su u njemu pravog božijeg slugu. Nikada nije bio dokon. Uvek je nešto radio. U početku, posle izbora za patrijarha, često je sam kucao akta i pisma na staroj pisaćoj mašini. Bio je pre svega monah i živeo je pravim monaškim isposničkim životom.

Gledajući svakodnevno kako se oskudno hrani, često sam se pitao kako se ne razboli, pogotovo što se i veoma oskudno odevao, čak i po velikim hladnoćama. Njegova štedljivost prevazilazila je svaku meru.

Nije dozvoljavao ni mrva hleba da se baci. Govorio je da je božanska energija preko sunčeve svetlosti stvorila tu hranu, citirajući Spasiteljeve reči da se pokupi svo komađe hleba preostalo posle hranjenja 5.000 ljudi sa pet hlebova i dve ribe. Dešavalo se uveče kada treba da pođemo na neki prijem ili akademiju da ga jedva pronađem u mraku u njegovim prostorijama. Zaticao sam ga da čita pored prozora koristeći spoljne ulično svetlo. Čim sedne u kola odmah je uzimao molitvenik da čita molitve pripremajući se za sutrašnju svetu liturgiju koju je svakodnevno služio.

Osim toga što je obnovio i podigao više crkava, što je izmirio raskol u SPC, stigao je da napiše i više značajnih knjiga teološke sadržine. Tek će vreme pokazati kakvog je pravog pastira Crkve Božije imao srpski narod u blaženopočivšem patrijarhu srpskom Pavlu.

Inače, prvi put sam ga upoznao u Prizrenskoj bogosloviji davne 1950-51. godine. Predavao nam je grčki i crkveno pojanje. I tada je bio pun ljubavi prema bogoslovima, mada je bio dosta strog u ocenjivanju đaka, ali i pravičan.

To vreme je bilo vreme nemaštine i krajnjeg siromaštva. Više se gladovalo, nego bilo sito. Nikada zimi ni po najvećoj hladnoći nije ložio vatru u svojoj skromnoj sobi, nego je svoje sledovanje drva delio po đačkim učionicama. Iako je bilo posluge u internatu, otac Pavle, kako smo ga zvali, ustajao je pre svih i sam podlagao vatru u učionicama.

Samo dva puta nedeljno po dva sata smo mogli da izađemo iz internata u grad i uvek nas je savetovao da idemo u grupama jer je i u to vreme postojala opasnost da neko ne nastrada. Više puta kad smo šetali uz reku Bistricu šiptarska deca su nas gađala kamenjem sa brda i tvrđave Kaljaje. Bilo je i povređenih đaka. Bogoslova Gojka Mrđu, današnjeg mitropolita dabrobosanskog Nikolaja su pretukli. Pretukli su i bogoslova Milivoja Ćirića, potonjeg sveštenika u Varvarinu. On je i mučenički postradao prilikom bombardovanja mosta na Moravi u Varvarinu 1999. godine. I mnogi drugi učenici Bogoslovije doživljavali su neprijatnosti, kao uostalom što je doživljavao i sam patrijarh, kao ondašnji episkop raško-prizrenski Pavle.

U službi dvojice poglavara

Protođakon Momir Lečić bio je šef Kabineta patrijarha Pavla gotovo svo vreme njegovog 19. godišnjeg patrijaraškog staža. „Bio sam šef njegovog kabineta od samog početka. Kada je umro patrijarh German i izabran novi patrijarh, on nije menjao ličnosti u Patrijaršiji, svakoga je zadržao na svom radnom mestu. Ja sam radio i uz patrijarha Germana 28 godina“, kaže za Danas protođakon Momir Lečić, koji je pre šest meseci otišao u penziju, kada ga je Sveti arhijerejski sinod odlikovao ordenom Svetog Save Drugog stepena. J. T.