Enđi je Tatarka. Svoje selo blizu Kazanja, glavnog grada Tatarstana, sa tugom je napustila pre tri godine i preselila se u glavni grad Rusije da bi upisala turistički menadžment. Nadala se blistavoj budućnosti, ali je ubrzo shvatila da Moskva neće ispuniti njena velika očekivanja. Pare koje su joj roditelji slali sa sela nisu bile dovoljne za život i studiranje u ovom gradu, te je bila primorana da nađe posao. Zaposlila se u prodavnici mobilnih telefona. Međutim, ni tu je nije pratila sreća. Pre dva meseca u radnju je upao lopov i ukrao dvadesetak skupih modela telefona. Kako prodavnica, verovatno zbog cicijašluka vlasnika, nije imala kamere ni druge bezbednosne sisteme, vlasnik je za krađu okrivio Enđi i naterao je da radi šest meseci besplatno da bi nadoknadila štetu. Enđi je dugo razmišljala šta da radi. Pomišljala je da pobegne nazad u svoje selo, gde je šef sigurno ne bi tražio, ali, svesna da u malim selima Tatarstana nema posla i perspektive za mlade ljude, rešila je da ostane u Moskvi i pristane na ucenu šefa uz nadu u bolju budućnost. Dok voz polako ulazi u stanicu, devojka posmatra kapi vode koje se slivaju niz prozorska stakla. Njen pogled je mračan baš kao što su mračni i oblaci koji zamagljuju obrise visokih zgrada centra. Enđi, kao i mnogi drugi Tatari, gleda na Moskvu kao na grad koji se nalazi u inostranstvu, daleko, veoma daleko od Tatarstana.

Tatarstan je autonomna multietnička republika u Rusiji. U Tatarstanu živi četiri miliona ljudi; Tatari (53 odsto), Rusi (40 odsto) i još neki manji narodi. Republika ima svoju skupštinu i predsednika republike. Na početku devedesetih godina, kad je Boris Jelcin bio predsednik ruske federacije, vlast u Moskvi je bila dosta slaba, što su republike koje su se nalazile na periferiji ogromnog sovjetskog carstva (poput Kirgistana, Uzbekistana, Baltičkih zemalja, i dr.) iskoristile i proglasile samostalnost. Tatarstan to nije mogao jer je udaljen samo 800 km od Moskve, te bi bilo koji pokušaj da se otcepi od države bio sankcionisan vojnom intervencijom od strane Rusije. Otkad je Vladimir Putin preuzeo vlast 2000. godine, počela je jaka centralizacija zemlje i autonomija Tatarstana je postala samo nominalna. Moskva, koja još pamti raspad SSSR-a, strogo kontroliše politički život svih regiona i autonomnih republika, bojeći se da će u budućnosti i drugi narodi koji žive u Rusiji proglasiti samostalnost. Osim politike, Moskva, naravno, kontroliše i ekonomske resurse. Na primer, 85 odsto prihoda od industrijskih grana razvijenih u Tatarstanu (nafta, drvo, hemija) ide u Moskvu i ne vraća se nazad. Državna televizija i najpopularnije novine u Rusiji takođe su pod kontrolom Moskve, tako da opozicija, koja je inače dosta slaba u celoj zemlji, nema snage da se suprotstavi ovakvoj situaciji, a žitelji Rusije gledaju na ovu nadmoć moskovske centralne vlasti kao na normalnu stvar. U Tatarstanu, iako nema mesta za opoziciju ni u lokalnom parlamentu, nezadovoljstvo naroda je ogromno, naročito među intelektualcima. Za razliku od drugih manjina koje žive u Rusiji, Tatari su sačuvali svoj identitet koji potiče iz daleke prošlosti kad je Tatarstan bio samostalna država. Tatari su tokom XIII veka, u vreme „zlatne horde“, zajedno sa Mongolima stigli na teritoriju gde se i sad nalaze.

U XV veku, posle raspada mongolskog carstva, Tatari su formirali svoju državu, Kazanjski kanat. To je početak razvoja grada Kazanj. Kada 1502. godine Ivan Grozni osvaja Kazanj – započinje rat između tatarskog naroda i vlasti u Moskvi. Tada još nije postojala ideja „nacije“ o kojoj se danas govori, te razlog sukoba između Rusa i Tatara nije bio nacionalizam već religija. Tatari su muslimani (u srednjoj Volgi islam ima staru tradiciju: Bulgari su primili islam već 922. godine naše ere), dok su Rusi pravoslavne vere. Moskva je tokom XVI i XVII veka uporno pokušavala da zabrani Tatarima obavljanje svojih verskih obreda, da bi tokom 1774. godine od 536 džamija na teritoriji Tatarstana porušila čak 418. Samo je carica Ekaterina II shvatila da nije moguće iskoreniti islam, te je svim narodima koji su tada živeli u Rusiji dopustila slobodu vere. Od tada u krugu tatarskih islamskih intelektualaca počinje konstruktivna rasprava o modernizaciji islama, poznatoj kao „džadidizam“ (arapska reč koja znači „reforma“). Zahvaljujući reformi, muslimanske škole zvane medrese počele su, osim religijom, da se bave i tehničkim i prirodnim predmetima. Učenici islamskih škola čitali su i interpretirali Kuran (što je već samo po sebi bila revolucija u islamskom svetu), a u isto vreme izučavali matematiku, tehniku, poljoprivredu… Tatarski islam je bio i ostao laički i savremen. Zahvaljujući džadidizmu, kod Tatara se probudila svest o tome da su oni, iako pripadaju starom narodu koji ima svoje tradicije i svoje specifičnosti, ipak deo velike Rusije. U njima se rodio „zdrav“ nacionalizam koji ih nije terao da se suprotstave Rusima, već da uđu u dijalog sa njima kako bi se izborili za što veću autonomiju.

Mirna situacija u zemlji prekinuta je 19. jula ove godine ranjavanjem muftije Tatarstana Ildusa Faizova i ubistvom njegovog zamenika Valijula Jakupova, istaknutog političara i budućeg muftije. Policija je za atentat okrivila vahabitske sekte koje su se poslednjih 20 godina proširile u regionu. Posle raspada SSSR-a, u Tatarstan su stigli misionari iz Arabije koji su počeli da šire radikalni islam. U Tatarstanu se islamski radikalizam širi sve više i više, naročito među najsiromašnijim slojevima društva. „Ako Moskva ne preduzme što pre odgovarajuće mere, rizikujemo bosnizaciju regiona. Postoji mogućnost da se za 20 godina Tatarstan pretvori u novi Dagestan, gde se radikalizam spojio sa siromaštvom i nacionalizmom naroda koji nisu Rusi“, kaže za Danas Jaroslav Buharajev, profesor istorije religije na Kazanjskom Državnom Univerzitetu. Damir Ishakov, istoričar i istaknut intelektualac, tvrdi da se islamski radikalizam razvija tamo gde su društva zatvorena. U interetničkom Tatarstanu vahabizam, kao i sufizam, mogu samo da izazovu burne, nasilne i beskrajne sukobe. U savremenom tatarskom društvu, u novinama na ruskom i tatarskom jeziku, intelektualna elita insistira na očuvanju iskustva „džadidizma“ koji je izuzetni primer dijaloga religije i civilizacije. Na početku XXI veka, Tatarstan, kao i sve druge muslimanske zemlje, mora da razmatra večno pitanje na koje je „džadidizam“ dao odgovor još pre 200 godina – da li se mora modernizovati islam ili islamizirati ono što je moderno? Profesor Ishakov smatra da je Tatarstan još uvek laičko društvo, ali da se ono pod uticajem ekstremista koji polako uništavaju nasledstvo „džadidizma“ može vratiti unazad. Tatarska vlast ne može u tom smislu mnogo da učini zato što Tatarstan ima samo nominalnu autonomiju. Pravi odgovor mora doći iz Moskve. Kremlj je zasad preuzeo samo policijske mere, i uveo zabranu ulaska arapskim misionarima u Rusiju. Međutim, ove mere nisu dovoljne. Mnogo mladih Tatara ide u Arabiju na studije, odakle se vraćaju i nastavljaju da šire ekstremističke religiozne ideje.

U Kazanju, kao i u celom Tatarstanu, treba stvoriti srednju klasu koja će biti prosvećena, otvorena i odgovorna prema celom tatarskom društvu. Tatarstan će moći da procveta u okviru Ruske Federacije samo u ovakvim uslovima, bez interetničkih mržnji i sukoba. Tada će i Enđi možda moći da se vrati kući.

Naterani da pišu ćirilicom

Do početka XX veka Tatari su pisali arapskim pismom, a onda su prešli na latinicu. Za vreme SSSR-a bili su prinuđeni da pišu ćirilicom. Pre nekoliko meseci Skupština Tatarstana je glasala za ponovni povratak na latinicu. Ruska duma (federalna skupština) je, međutim, odbacila ovaj regionalni predlog jer je u njemu videla opasnost da se Tatarstan uputi ka samostalnosti. Nezadovoljni Tatari će i dalje morati da koriste ćirilicu.