Breme odgovornosti političkih i kulturnih elita

Iznosim utisak da, makar, zajednička i relativno objektivno utemeljena polazna pozicija različitih teorijsko-političkih pristupa može biti ocena Kliforda Gerca (Clifford Geertz) da su primordijalna čuvstva ukorenjena u „neracionalnim temeljima ličnosti“, pa, „otuda, nove države – ili njihove vođe – ne smeju da potcenjuju primordijalne veze ili čak da negiraju njihovo postojanje, kao što su to često pokušavale, već moraju uspeti da ih pripitome“. A, na pitanje načina i efekata takvog modernizovanja, možda je jedino moguće odgovoriti u Gercovom maniru da je čitavom tom šarenilu izazvanom „upornošću primordijalnih pitanja“, zajednička samo teška situacija i neophodnost neumornog eksperimentisanja.
Najzad, kad je o našim najuticajnijim akterima reč, držim da se može kazati da je sve očiglednije da su političke i kulturne elite Srbije postale presudan faktor koji opredeljuje šanse probijanja „začaranog kruga“ parohijalizma, autoritarne kulture, netrpeljivih liberalizama, sveopšte politizacije kulturnih razlika, socijalne i „nacional-patriotske“ demagogije, kao i dubokih društvenih rascepa između tradicionalizma i modernizma.
Razume se, kad već „svaljujem“ tako veliko breme odgovornosti na aktuelne elite, pretpostavljajući istovremeno i njihovu značajnu moć u kreaciji tzv. politike identiteta, moram i priznati da sam svestan činjenice koliko su se za enormnu složenost tranzicione relacije kulture i institucionalne strukture „potrudile“ same istorijske okolnosti i neizbežni imperativi legitimnosti svakog političkog projekta. Zato, na kraju, podvlačim: kao što podrazumeva neophodnost respektovanja etnonacionalne „identitetske granice“ (Bart) i, sledstveno tome, umešnog „komuniciranja“ sa parohijalizmom koji se, naprosto, ne sme ignorisati, niti, pak, može ukinuti ishitrenom inženjerskom intervencijom političkog uma, identitetski menadžment, s druge strane, mora okrenuti svoje oči ka budućnosti da bi i sama sadašnjost bila podnošljivija. Tu su i najvažniji razlozi za kreaciju i pružanje moćne podrške modernim političkim mitovima, tolerantnim kulturnim obrascima i pravno-političkim procedurama koje pogoduju održivim transformacijama same prirode društvene zajednice u smeru tržišne ekonomije, građanske kulture i demokratske nacije.
U suprotnom, ostaćemo zarobljenici večnog vraćanja istog i bede arhaičnih i frustriranih „zajednica usuda“.
Za velike „krize promene“ Tokvil (Alexis de Tocqueville) je svojevremeno pisao da „…naiđe ponekad u životu naroda trenutak kad su se drevni običaji promenili, kad je moral uništen, verovanja uzdrmana, sjaj uspomena iščezao, a kad je, međutim, i prosvećenost ostala nepotpuna, a politička prava nesigurna i ograničena. Ljudi tada otadžbinu sagledavaju tek u nekakvom slabom i mutnom svetlu… pa se zatvaraju u skučenu i nerazboritu sebičnost… usred pometnje i bede“. Ako ovaj opis pometnje, koja je pratila raspad starog apsolutno-monarhijskog poretka u Evropi, s kraja XVIII i početka XIX veka, umnogome podseća na veliki ratni, postkomunistički haos na Balkanu, s kraja XX i početka XXI veka, a držimo da su slike poražavajuće podudarne, onda će sledeća sličnost koju primećujemo, biti još oporija i žestoko opominjuća za sve nas koji živimo na prostorima bivše SFR Jugoslavije. Reč je o jednoj izreci afričkog (nigerijskog) plemena Tiv što drevna iskustva sa ljudima i njihovim porivom za moć izvanredno sažima u jednu jedinu rečenicu. Ona glasi: Ljudi dolaze na vlast proždirući srž drugih.
Dakle, ovom i drugim idejama što obitavaju u mitskim sferama duhovnosti primarnih grupa demantuje se predstava o harmoničnom ustrojstvu i obrascima života pod „toplim okriljem“ krvnih zajednica, u kojima su sve uloge od boga date i, stoga, neupitne i nepromenljive. Uz to, navedena jezgrovita formulacija surovog dinamizma političkog ne odnosi se samo na međuplemenske relacije za koje važi tribalistički princip: Čini drugima ono što je bilo činjeno tebi. U konkretnom slučaju, nije reč ni o tome da za tvoju „braću“, „saplemenike“, „rodstvenike“, „zemljake“, „sunarodnike“… važi nešto slično onom pravoslavnom imperativu koji glasi: Složiti, obožiti, umnožiti.
Nastavlja se