Bušova najnovija gruba greška

Bušova administracija iznova je načinila glavnu politički grubu grešku na Bliskom istoku, time što aktivno podržava izraelsku vladu u odbijanju da prizna palestinsku vladu nacionalnog jedinstva koja obuhvata i Hamas. To onemogućava bilo kakav napredak u pravcu mirovnog sporazuma u vreme kad progres u rešavanju palestinskog problema može da spreči požar na širem Bliskom istoku.
Sjedinjene Države i Izrael insistiraju samo na kontaktima sa predsednikom Palestinske uprave Mahmudom Abasom. Oni se nadaju da će novi izbori osporiti Hamasu većinu koju ima danas u Palestinskom zakonodavnom savetu. To je beznadežna strategija, jer će Hamas bojkotovati prevremene izbore, pa čak i kad bi ishod značio isključivanje Hamasa iz vlade, nikakav mirovni sporazum ne bi mogao da se primeni bez podrške Hamasa.
U međuvremenu, Saudijska Arabija trasira drukčiji put. U februaru u Meki, na samitu Abasa I lidera Hamasa Kaleda Mašala, saudijska vlada je isposlovala sporazum Hamasa i Fataha, da formiraju vladu nacionalnog jedinstva. Prema sporazumu iz Meke, Hamas se složio da „poštuje međunarodne rezolucije i sporazume sa Izraelom, koje je potpisala Palestinska oslobodilačka organizacija“, uključujući i Sporazum iz Osla. Saudijci vide sporazum kao preludij za ponudu mirovnog dogovora sa Izraelom koji bi garantovale Saudijska Arabija i druge arapske zemlje. Ali, napredak nije moguć dok god Bušova administracija i vlada Ehuda Olmerta uporno odbijaju da priznaju vladu jedinstva koja obuhvata i Hamas.
Mnogi od uzroka sadašnjeg zastoja potiču od odluke premijera Arijela Šarona da se unilateralno povuče iz pojasa Gaze, bez pregovora sa palestinskom upravom koja je tada bila pod kontrolom Fataha. To je ojačalo Hamas i doprinelo njegovoj izbornoj pobedi. Onda je Izrael, uz snažnu podršku SAD, odbio da prizna demokratski izabranu Hamasovu vladu i zadržao isplatu miliona dolara od poreza, koji je Izrael prikupljao u ime Palestinaca. To je prouzrokovalo ekonomske teškoće i potkopalo vladinu sposobnost da funkcioniše. Ali, to nije smanjilo podršku Hamasu među Palestincima, a ponovo je ojačalo pozicije islamista i ostalih ekstremista koji se protive pregovorima sa Izraelom. Situacija je pogoršana do tačke da Palestinci nisu imali nikakvu vlast s kojom bi Izrael mogao da pregovara.
To je gruba pogreška, jer Hamas nije monolitan. Njegova unutrašnja struktura je malo poznata ljudima izvana, ali prema nekim izveštajima ona ima vojno krilo – kojim se uglavnom upravlja iz Damaska, a odgovorno je sirijskim i iranskim sponzorima – i političko krilo koje je znatno prijemčivije za potrebe palestinskog stanovništva koje ga je izabralo. Da je Izrael prihvatio rezultate izbora time bi, možda, ojačao umereno političko krilo. Nažalost, ideologija „rata protiv terora“ ne dozvoljava takva suptilna razlikovanja. Pored svega toga, događaji koji su usledili obezbeđuju osnovu za verovanje da je Hamas podeljen unutrašnjim, različitim tendencijama.
Hamas se još nije ni složio da uđe u vladu nacionalnog jedinstva kad je vojno krilo organizovalo otmicu izraelskog vojnika, što je onemogućilo formiranje takve vlade, jer je provociralo žestok izraelski vojni odgovor. Hezbolah je onda iskoristio priliku da izvrši upad iz Libana i da otme još nekoliko izraelskih vojnika. Uprkos disproporcionalnom odgovoru Izraela, Hezbolah je uspeo da odoli napadima i stekao divljenje u arapskim masama, bilo sunitima ili šiitima. Upravo takvo opasno stanje stvari – uključujući slom vlade u Palestini i sukobe Fataha i Hamasa – podstaklo je saudijsku inicijativu.
Branitelji trenutne politike tvrde da Izrael ne može sebi da dopusti da pregovara sa pozicije slabosti. Ali, malo je verovatno da će se izraelska pozicija poboljšati dok god ostaje na sadašnjem kursu. Vojna eskalacija – ne oko za oko već deset palestinskih života za jedan izraelski – dostigla je svoj limit. Posle odmazde izraelskih odbrambenih snaga nad libanskom mrežom puteva, aerodromom i ostalom infrastrukturom, valja se zapitati šta bi mogao da bude budući potez izraelskih snaga. Iran predstavlja potentniju opasnost za Izrael nego Hamas ili Hezbolah, koji su klijenti Irana. Postoji povećana opasnost od regionalnog požara gde bi Izrael i SAD mogle da budu na strani gubitnika. Sa sposobnošću Hezbolaha da se odupre izraelskim napadima i uzdizanjem Irana u potencijalnog nuklearnog moćnika, postojanje Izraela je još više ugroženo nego bilo kad od njegovog nastanka.
I Izrael i SAD su izgleda zaleđeni u svojoj nespremnosti da pregovaraju sa palestinskim vlastima koje obuhvataju i Hamas. Prepreka je nespremnost Hamasa da prizna postojanje Izraela; ali to može postati uslov za eventualno rešenje pre nego preduslov za pregovore.
Prosto demonstriranje vojne superiornosti nije dovoljno kao politika za rešavanje palestinskog problema. Sada postoji šansa za političko rešenje sa Hamasom koje je iznela Saudijska Arabija. Bilo bi tragično propustiti takvu perspektivu zato što je Bušova administracija zaglibljena u ideologiji „rata protiv terora“.