Sjedinjene Države, Evropska unija i institucije predvođene Zapadom poput Svetske banke više puta su postavili pitanje zašto Bliski istok ne može da vlada sobom. Pitanje je iskreno, ali ne sadrži puno samosvesti. Najzad, pojedinačno najvažnija prepreka za dobru upravu u regionu bila je nedostatak samouprave: političke institucije u regionu su obogaljene što je posledica brojnih američkih i evropskih intervencija koje datiraju još od Prvog svetskog rata, a na nekim mestima još od ranije.
Jedan vek je dovoljan. Naredna godina trebalo bi da obeleži početak novog veka „domaće uzgajane“ bliskoistočne politike koja treba hitno da se usredsredi na izazove održivog razvoja.
Sudbina Bliskog istoka u poslednjih sto godina bila je određena novembra 1914. kada je Osmanlijsko carstvo odabralo poraženu stranu u Prvom svetskom ratu. Posledica je bila rasturanje imperije, a pobedničke sile, Britanija i Francuska, nametnule su svoju hegemoniju nad njenim ostacima. Britanija, koja je još od 1882. držala Egipat, preuzela je delotvornu kontrolu nad vladama u današnjem Iraku, Jordanu, Izraelu, Palestini i Saudijskoj Arabiji, dok je Francuska, koja je već imala velike delove Severne Afrike, preuzela Liban i Siriju.
Zvanični mandati Društva naroda i drugi instrumenti hegemonije bili su upotrebljeni kako bi se osigurala britanska i francuska kontrola nad naftom, lukama, pomorskim putevima i spoljnom politikom lokalnih vođa. Na teritoriji koja će kasnije postati Saudijska Arabija Britanci su podržali vahabijski fundamentalizam Ibn Sauda nasuprot arapskom nacionalizmu Hašemita u Hejazu.
Posle Drugog svetskog rata Sjedinjene Države su se ogrnule intervencionističkim plaštom, najpre vojnim udarom u Siriji 1949. koji je podržala CIA, potom i rušenjem predsednika Irana Muhameda Mosadeka 1953. što je takođe bila operacija CIA (kako bi Zapad zadržao kontrolu nad iranskom naftom). Isto ponašanje nastavilo se do danas: rušenje libijskog vođe Moamera el Gadafija 2011, svrgavanje predsednika Egipta Muhameda Mursija 2013. i tekući rat protiv predsednika Sirije Bašara el Asada. Gotovo sedam decenija su SAD i njihovi saveznici intervenisali (ili podržavali interno organizovane pučeve) kako bi svrgavali vlade koje nisu bile u dovoljnoj meri pod njihovom kontrolom.
Zapad je takođe naoružao čitav region prodajući u njemu oružje vredno stotine milijardi dolara. SAD su napravile vojne baze širom regiona, a iza novih neuspešnih operacija CIA ostalo je silno oružje koje je dospelo u ruke nasilnih neprijatelja Amerike i Evrope.
Dakle, kada zapadni lideri pitaju Arape i druge u regionu zašto sobom ne mogu da upravljaju, trebalo bi da budu spremni za odgovor: „Čitavo stoleće vaše intervencije su potkopavale demokratske institucije (odbacivanjem rezultata iz glasačkih kutija u Alžiru, Palestini, Egiptu i drugde); podsticale stalne i sada hronične ratove; naoružavale najnasilnije džihadiste zbog vaših ciničnih poslova; i stvorile bojište koje se danas proteže od Bamaka do Kabula“.
Šta onda treba uraditi na Bliskom istoku? Predlažem pet principa.
Prvo, i najvažnije, SAD treba da prekinu sa tajnim operacijama CIA čiji je cilj svrgavanje i destabilizacija vlada bilo gde u svetu. CIA je stvorena 1947. sa dva mandata, jednim opravdanim (prikupljanje informacija) i drugim koji je katastrofalan (prikrivene operacije rušenja režima za koje se misli da su „neprijateljski“ prema američkim interesima“). Američki predsednik može i mora, izvršnom naredbom, da prekine tajne operacije CIA – i samim tim okonča nasleđe neželjenih posledica i zločina koje su one održale, pre svega na Bliskom istoku.
Drugo, SAD moraju svoje ponekad opravdane spoljnopolitičke ciljeve da sprovode preko Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Trenutni pristup izgradnje „koalicija voljnih“ predvođenih Amerikom ne samo što je neuspešan; on takođe znači da čak i ispravni američki ciljevi kakav je zaustavljanje Islamske države bivaju blokirani geopolitičkim rivalstvima.
SAD bi puno dobile stavljajući svoje spoljnopolitičke inicijative na probu glasanja u Savetu bezbednosti. Kada je Savet bezbednosti 2003. odbio rat u Iraku, Americi bi bilo pametno da se uzdržala od napada. Kada se Rusija, stalna članica Saveta sa pravom veta, usprotivila rušenju sirijskog predsednika Bašara el Asada što je podržala Amerika, SAD bi bilo pametno da se uzdržala od tajnih operacija za njegovo svrgavanje. Sada bi se čitav Savet bezbednosti ujedinio oko globalnog (ali ne američkog) plana borbe protiv Islamske države.
Treće, SAD i Evropa treba da prihvate realnost da će demokratija na Bliskom istoku proizvesti mnoge pobede islamista na izborima. Mnogi izabrani islamistički režimi će propasti, kao što se to dešava sa mnogim lošim vladama. Oni će biti promenjeni na sledećim izborima, ili na ulici ili će to čak učiniti lokalni generali. Ali novi pokušaji Britanije, Francuske i SAD da drže sve islamiste podalje od vlasti samo onemogućavaju političko sazrevanje u regionu, dok zapravo ne donose uspeh niti dugoročnu korist.
Četvrto, „domaće gajeni“ lideri od Sahela, Aramco Severne Afrike i Bliskog istoka do Središnje Azije treba da priznaju da je najvažniji izazov s kojim se islamski svet danas suočava kvalitet obrazovanja. Region zaostaje daleko iza zemalja sa srednjim prihodima u nauci, matematici, tehnologiji, inovacijama, preduzetništvu, razvoju malog biznisa i samim tim stvaranju radnih mesta. Bez obrazovanja visokog kvaliteta, slabi su izgledi za ekonomski prosperitet i političku stabilnost bilo gde.
Konačno, region treba da nađe odgovor na svoju izuzetnu ranjivost prema degradaciji životne sredine i na svoju preteranu zavisnost od ugljovodonika, posebno imajući na umu globalno pomeranje ka niskougljeničnoj energiji. Region sa muslimanskom većinom od Zapadne Afrike do Središnje Azije je najmnogoljudniji sušni region na svetu, suočen sa isušivanjem, pretvaranjem zemlje u pustinje, porastom temperature i nedostatkom hrane.
Ovo su istinski izazovi za Bliski istok. Podele između sunita i šiita, politička budućnost Asada i doktrinarni sporovi su od odlučno manje dugoročne važnosti za region nego neispunjena potreba za kvalitetnim obrazovanjem, obučenošću za posao, naprednim tehnologijama i održivim razvojem. Mnogi hrabri i napredni mislioci u islamskom svetu trebalo bi da pomognu svojim društvima da sagledaju ovu realnost, a ljudi dobre volje širom sveta trebalo bi da im se nađu kroz miroljubivu saradnju uz okončanje manipulacija i ratova imperijalističkog stila.
Autor je profesor održivog razvoja, zdravstvene politike i upravljanja i direktor Earth Instituta na Univerzitetu Kolumbija. Takođe je direktor Mreže za rešenja održivog razvoja pri UN
Copyright: Project Syndicate/Mohammed Bin Rashid Global Initiatives, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
