Mihal Ramač: Bilo je to 1992. (15)

Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama, knjige političkih eseja „Povest o početku kraja“, „S one strane snova“ i „6. oktobar“, preveo na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je serija „Bilo je to 1992 – Treća Jugoslavija“ u šest epizoda, koja je emitovana tokom novembra i decembra 2012. godine, najzanimljivije delove iz autorovih zapisa objavljujemo kao feljton.

 

U drugom krugu opštinskih izbora u Beogradu izašlo je samo 15 odsto birača. U jednoj izbornoj jedinici u Podujevu na izbore su izašla dvojica birača. Jedan je glasao za socijaliste, drugi za radikale. Tek u trećem krugu izašla su još trojica. Rezultat je bio 4:1.

Rasplamsava se rat u Bosni i Hercegovini. Milošević očekuje da će Dobrica Ćosić pisac biti igračka u njegovim rukama. Srpska pravoslavna crkva očekuje nešto drugo. Ćosić je primio patrijarha Pavla i dobio njegov blagoslov. Vladika bački Irinej izjavljuje: „Očekujemo da će predsednik uspostaviti mostove i dijalog sa svim dobronamernim ljudima na korist našeg naroda i da će ga konačno osloboditi od kleveta da je bastion mrtvog boljševizma u Evropi i svetu“.

Student prorektor Beogradskog univerziteta Dragan Đilas podseća: „Ne treba zaboraviti da je gospodin Ćosić bio vrlo blizak saradnik gospodina Miloševića i da su mnogi stavovi koje je g. Milošević iznosio u javnost zapravo „proizvod“ Dobrice Ćosića“.

Režimu i njegovoj ratnoj politici najodlučnije se suprotstavljaju studenti. Nekoliko desetina studentskih organizacija objavljuje Proglas kojim se zahteva povlačenje Miloševića, raspuštanje Skupštine, formiranje vlade nacionalnog spasa i raspisivanje vanrednih izbora. Nastavno-naučno veće Beogradskog univerziteta u potpunosti podržava zahteve. Na protestnom skupu ispred Pravnog fakulteta 10. juna proglašen je početak štrajka koji će trajati – „do ispunjenja zahteva“. Protestu se pridružuju kragujevački, potom i novosadski, niški i subotički studenti. Milošević 17. juna prima desetočlanu delegaciju Beogradskog univerziteta i ledenim glasom kaže: „Prema tome, vi kao profesori univerziteta za mene ste potpuno jednaki u političkoj volji kao i svaki seljak širom Srbije ili kao i svaki radnik širom Srbije“. Dragan Đilas izjavljuje novinarima: „Kad smo izašli odande, ja sam se ozbiljnije nego ikada uplašio ne samo za svoju sudbinu, već i za budućnost svih nas“. Njegov kolega Vlatko Sekulović dodaje: „Nas je sve prošla jeza. On nas naprosto nije slušao i čuo. Bio je zatvoren za bilo kakav razgovor… Tragedija je da je ova zemlja u rukama čoveka koji je izgubio svaki kontakt s realnošću“. Susret je na isti način doživeo Milan Jovanović: „Čak je i profesore oblio hladan znoj. Smrtnička jeza izbija iz Slobodana Miloševića.“ Naučno-nastavno veće ocenjuje da je Milošević na tom sastanku „arogantnim i državniku neprimerenim ophođenjem povredio dostojanstvo nastavnika, saradnika i studenata“. Studentski protest zvanično počinje 15. juna, trajaće 26 dana. Za to vreme fakulteti liče na središta revolucionarnog pokreta. Tokom šetnji beogradskim ulicama građani pozdravljaju studente kao vesnike promena koje će, nadaju se, doneti novo vreme. Studenti vide šta se dešava u državi i oko nje. Vide da vlast vodi Srbiju u propast. Oni ne veruju smrknutim likovima koji im sa ekrana danonoćno ponavljaju besmislene fraze. Oni hoće pristojan život, a ne guranje u redovima. Hoće u svojoj zemlji ono što imaju njihovi vršnjaci u Evropi. Oni se drže drugačijih načela i vrednosti i ne prihvataju ono što nude Karadžić ili Šešelj. Oni se rugaju umišljenim veličinama, što najviše sluđuje Miloševića.

Režim svim snagama nastoji da podeli i razbije studente. SRS objavljuje spisak studenata koji su navodno dobili po deset ili dvadeset hiljada maraka da organizuju protest. Šešelj pištoljem preti studentskoj koloni ispred Skupštine. Potpredsednik SPS, akademik Mihajlo Marković izjavljuje: „Opozicione stranke ušle na fakultete, među studente, profesore i dekane, a neki od njih koji nisu Srbi, kao što su Štajnberger i drugi, bili su najaktivniji“. Predstavnici vlasti stalno opominju studente da nije vreme za proteste dok traje rat za interese srpskog naroda u BiH. Studenti se protive ratu, a državna televizija 27. javlja radosnu vest sa derventskog ratišta: „Vojska Srpske Republike BiH u nezadrživoj ofanzivi uspela je danas oko 19 sati da razbije i poslednje uporište na putu za oslobođenje koridora koji spaja dve krajine – bosansku i srpsku – sa Republikom Srbijom“. Na snimcima je prikazan razoren i sablasno pust gradić. Slično će uskoro izgledati snimci oslobođenog, odnosno zauzetog Odžaka i Gradačca.

Nastavlja se