Otac Svetislav i sin Goran Mančić, osnivači „Mančić Granita“, u pogonima svoje firme u Gadžinom Hanu kod Niša napravili su prototip „prenosne“ ili „prenosive“ crkve. Kao uzor za rad poslužile su im male crkve u Grčkoj. Potom su kompletno napravljenu crkvu uspešno, bez i najmanjeg oštećenja, dopremili iz Gadžinog Hana u Niš, gde je izložena. I svaki sledeći model dopremaće na željenu destinaciju na istovetan način – viljuškarom. Crkva će moći da „proradi“ samo sat vremena po dospeću, čim joj se priključi struja.

„Prenosiva“ crkva je, kažu oni, urađena po svim arhitektonsko-građevinskim uzusima i crkvenim kanonima. Napravljena je od kamena, sa čeličnom konstrukcijom. Teška je svega pet tona, dimenzija četiri i po puta tri i po metra. U njoj osim sveštenika može da stane još 15 ljudi. Ipak, ima sve što i najveće pravoslavne bogomolje: krst, zvonik, oltar i freske. Na mermernom podu je mozaik, sa 800 elemenata. Unutrašnjost je oslikao Tomislav Stoiljković, iskusni ikonopisac iz Niške Banje.

Mančići tvrde da je crkva pogodna za bilo koju versku namenu, od bogosluženja do venčanja. Pogodna je za vojne objekte, zdravstvene ustanove, staračke domove, hotele i restorane. Bila bi „dobro rešenje“ za srpske enklave na Kosovu i Metohiji, posebno za manja sela. Mogu je koristiti i svi drugi građani, za porodično dvorište, stambeni blok ili park. Najjeftinija će koštati oko 12.000 evra, a cena najskuplje zavisiće od specijalnih zahteva kupaca, koji mogu birati sve – od kvalitetnijeg kamena do pozlaćenih freski.

– Uvek smo se trudili da budemo originalni, pa i prvi u nekim poslovima. Na primer, prvi smo počeli da radimo prenosivi roštilj za dvorišta, koji se montira za sat vremena. Na ideju o prenosnoj crkvi došli smo kada su tadašnji episkop niški Irinej i ministar odbrane Dragan Šutanovac potpisali sporazum o bogosluženju u Vojsci Srbije. Naravno, shvatili smo da ovakve crkve mogu koristiti i drugi, od zdravstvenih ustanova do restorana u kojima matičari obavljaju venčanja. Verujemo da je ovakva ideja „pun pogodak“ – kaže za Danas Svetislav Mančić.

Njegov sin Goran dodaje da su razlozi za početak ovakvog biznisa ne samo poslovni i verski, već i humani. Naglašava da je njihova firma pre svega želela da pomogne ljudima, koji će na ovaj način biti oslobođeni većih troškova ili gubljenja vremena. Za „prenosnu“ crkvu nije potrebna građevinska i druge dozvole. Nisu potrebni ni temelji. Višak su i majstori. Neophodan je samo sveštenik, da osvešta mesto na kojem će se crkva nalaziti.

– Naša je želja da prva ovakva crkva ostane u Nišu. U toku ove sedmice nameravamo da se sretnemo sa episkopom niškim Jovanom, koji bi trebalo da nam da blagoslov za ovakvu crkvu. Prema nekim informacijama, i u niškoj eparhiji žele jednu ovakvu crkvu za dvorište Sabornog hrama. Za njom postoji potreba i u vojnim kasarnama i Kliničkom centru. Spremni smo da učestvujemo u donaciji prve prenosne crkve u Nišu tako što ćemo maksimalno spustiti cenu, koja će pokriti samo osnovne troškove – kaže Goran.

Naši sagovornici tvrde da su već prve informacije o „proizvodnji“ prenosive crkve izazvale primetno interesovanje potencijalnih kupaca. Interesovale su se neke bolnice i restorani. Raspitivao se donator koji je selu Grbavče pored Svrljiga već „poklonio“ groblje, pa smatra da bi takvom mestu bila potrebna i crkva. Zvali su i privrednik i profesor iz Skoplja koji žele crkvu u svom dvorištu…

U očekivanju još većeg interesovanja, Mančići upravo rade još tri crkve koje će biti u etno-stilu. Imaće sve što je krasilo srpske bogomolje u stara vremena, pa i ćeramidu. Jednu od ovih crkava, koja će biti u južnomoravskom stilu, Mančići će izložiti sledećeg aprila na Sajmu građevinarstva u Beogradu, na kojem učestvuju godinama unazad.

Prenosive bogomolje mogu se naručiti i preko njihovog sajta. Moderna vremena i svet kao globalno selo, u kojem se sve brže živi, posluje, putuje i komunicira, valjda „nalažu“ i pravljenje manjih i modernijih verskih objekata. Ako postoje mobilni telefoni, zašto ne bi bilo i „mobilne“ crkve? Ako postoji fast food, zašto ne bi i crkva „za poneti“? Ili „za preneti“, svejedno.

Granica je viljuškar

Svetislav Mančić kaže da mu je pet građevinskih inženjera statičara, koje je obišao kako bi mu napravili projekat, kazalo da je nemoguće napraviti kamenu crkvu koja će se prenositi s jedne na drugu lokaciju. Onda je odlučio da potpuno sam, kako kaže – iskustveno, napravi objekat. I uspeo u tome. Njegov sin Goran objašnjava da crkve koje radi ova firma nisu veće samo zato što ne bi mogle da stanu u viljuškar. Veće bogomolje morale bi da se transportuju na drugi način, što bi pored ostalog povećalo njihovu cenu. Ipak, firma će verovatno praviti i crkve većih dimenzija, koje će biti dugačke osam metara, ali će njihova širina ostati ista, kako bi mogle da – stanu u viljuškar.