Da bi se stvorila motivacija, pre toga je potrebno da se stvori rutina 1Foto: Screenshot/markojovasevic.rs

Jedno od pitanja prethodnih dana koje je najčešće stizalo od studenata, bilo je kako da se motivišem, da krenem da radim nešto novo i da ostanem dosledan. Odgovarajući na ovo pitanje dr Marko Jovašević u lajv strimu na Instagram profilu lista Danas, rekao je da pre motivacije mora da postoji rutina.

– Motivacija je nešto što prati naše stanje i našu biohemiju. Možete da ustanete ujutru motivisani za rad i da vam motivacija padne nakon dva sata, pa onda da se ponovo podigne oko četiri posle podne. Krenete u teretanu i dva dana ste motivisani, ali trećeg dana nemate motivaciju i nećete otići. Šta može da bude razlog, neko vaše unutrašnje stanje, ne osećate se dobro, nije vam danas dan, ili je ružno vreme. Drugim rečima, motivacija kroz emocije varira u toku dana gore-dole i nije stabilna kategorija, rekao je doktor Jovašević.

Prema njegovim rečima, ne možemo da se uzdamo u motivaciju, ona ni kod koga neće biti konstanta, zato je rutina starija od motivacije. Odnosno, kako kaže psihoterapeut, treba napraviti rutinu koja stvara motivaciju, što svakako nije lak posao.

– Naučnici sa Oksforda doneli su zaključak da je čoveku potrebno dva do tri meseca da bi mu neka radnja postala rutinska, bilo da hoćemo da stvorimo neku novu naviku ili da izbrišemo neku lošu. Ono što nije lako, jeste to što moramo sebe da prisiljavamo na zadatu radnju. Treba da “instaliramo” tu rutinu kako bi došli do tačke kada počinjemo da koristimo zdravu dozu griže savesti, precizirao je psihoterapeut.

Kako je objasnio, ako neko tri meseca redovno odlazi u teretanu da vežba i jedan dan iz nekog razloga mu se ne ide, ali mu se u podsvesti pojavi zrno savesti koje ga opominje da ne odustaje jer to je nije dobro za njega, i ako ga taj momenat natera da ustane i ode da vežba, onda je to bilo ono što se suštinski naziva motivacija.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Dnevni list Danas (@danas.rs)

Ono što je najčešća greška kod postavljanja rutine jeste što ljudi postavljaju prevelika očekivanja i postavljaju visoko lestvice, napominje doktor.

– Osoba mora sebi da postavi dnevne limite, koji će biti u granicama realnih mogućnosti, ali da nikako ne ide ispod tog limita. Ako se oseća odmorno i spremno može da pređe limit, ali da se sutradan vrati na prvobitno određenu granicu. Taj zadati limit treba držati mesec do mesec i po dana, pa onda lagano povećavati kako bi se postepeno gradila rutina, istakao je Jovašević.

Jedno od aktuelnih pitanja bilo je i to da čitaoci opisuju simptome.

– Simptomi su najčešće trnci u rukama i nogama, stezanje u grudima, nemogućnost disanja. Kada se neko sa tim simptomima obraća psihologu, prvo i osnovno pitanje je da li su posetili lekara. Šaljemo ih na jedan opšti sistematski pregled, utrazvuk srca, stomaka, krvna slika, jer postoji mogućnost da kroz somatiku dođemo do rešenja. Međutim, ako lekar utvrdi da ne postoji nikakva somatika koja je izazvala problem već da je psihogen, najčešča greška u domovima zdravlja jeste što se pacijenti odmah šalju kod psihijatra, rekao je doktor Jovašević.

Prema njegovim rečima, trebalo bi malo porazmisliti da li je problem za psihijatra i terapiju lekovima ili je ipak potrebno pre uključiti psihologa koji će da proceni da li će sam da preuzme odgovornost rada ili ipak da preusmeri pacijenta na psihijatra.

– Ako se uspostavi da je reč o hipohondriji ili anksiozno paničnom napadu gledamo koliki je intenzitet i koliko se često javlja i kakvi su simptomi. Ako su prenaglašeni i traju jako dugo, ako se na njima nije radilo, onda je opcija da se ode psihijatru i uključi terapija uz kombinaciju sa psihoterapijom, to nekad daje najbolje rezultate, istakao je psihoterapeut.

Istraživanja su, rekao je Jovašević, pokazala da osobe koje pate od aknsiozno paničnog napada uz pomoć prijatelja problem rešavaju sa svega pet odsto uspešnosti. Ako se uključi partner i članovi porodice, uspeh je sedam odsto.

Osobe koje idu samo na psihoterapiju problem rešavaju sa 30 odsto uspešnosti.

Samo medikamentna terapija bez psihoterapije je problem rešavala sa oko 30 odsto, dok je uspešnost oporavka kod kombinacije te dve terapije iznosila više od 65 odsto. Što se, prema rečima psihoterapeuta, pokazalo kao statistički najpovoljnije rešenje, posebno kad je reč o lečenju anksioznosti, paničnih napada i depresivnih epizoda.

Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.