Tako imamo i strah u medijima, ali i strah od medija – i to onih tabloidnih. Da ironija bude potpuna – od tih tabloidnih medija danas se boje i oni koji sada rade u nekad neustrašivim medijima. Na nizak kvalitet rada i sadržaja utiče i takozvana komercijalizacija, koja kao poželjne nameće sadržaje najnižeg kvaliteta, prostačkog, jeftinog nazovi humora i zatupljujućeg serijskog programa, kaže za Danas Bojana Lekić, novinarka i medijska konsultantkinja.

  • Boris Tadić, bivši predsednik Srbije, ovih dana je ocenio da „tabloidizacija koči razvoj srpskog društva“. Međutim, slobodno se može reći da je tabloidizacija uzela maha baš u njegovom mandatu. Možete li da napravite paralelu sa stanjem u medijima – i o tabloidizaciji i o pristiscima – u vreme Tadićeve vlasti i danas?

– O pritiscima na medije iz vremena Borisa Tadića mogu da govorim samo na osnovu onog što čujem u medijima i to sada kada on više nije na vlasti. U njegovo vreme niko o tome nije ni pisnuo. A pravo da vam kažem, kad čujem ko mu je bio zadužen za te pritiske, mislim da svi „pritisnuti“, umesto što danas kukaju, treba da se pokriju ušima. Ja prosto ne mogu da verujem, a kažu da je istina da se slon prestravi od miša. Poražavajuće mi je to što današnja vlast kad to osuđuje kaže „mi samo nastavljamo tamo gde je stao princip uspostavljen u Tadićevo vreme“. Ne kažu – „to nije valjalo, hajde da menjamo nabolje.“ Nego valjda i tu žele da dokažu da mogu više. Devedesete su, izgleda, evergrin.

  • Koliko (auto)cenzura novinara predstavlja opasnost po profesiju?

– Gde ima cenzure i autocenzure – nema novinarstva. Jako su iritantne bile situacije u kojima je najpre Aleksandar Vučić, a za njim horski i drugi, u više navrata postavio pitanje: „Jesam li Vas ikad zvao?“, a svi ili ćute ili odgovaraju: „Ma nikad“. Kao da pritisci tako funkcionišu. Na to je u jednom intervjuu reagovala samo Olja Bećković, sa gnušanjem, naravno. Uzgred, nije problem u tome da li te neko zove, a naravno da te zove, nego kakve to posledice ostavlja na rad novinara i medija. Naročito mi nisu jasne kolege koje rade intervjue. Ja najiskrenije verujem da nema nezgodnih pitanja, već da postoje samo glupi odgovori.

  • A koliko pi-arovi utiču na uređivačku politiku medija?

– Osobe koje su zaista stručne za odnose sa javnošću (PR) moraju da znaju da je u svakoj komunikaciji dobra samo „win-win“ situacija, odnosno da samo puno poštovanje novinarske profesije može da znači i uspeh komunikacije njihovog klijenta. Od takvih pi-arova novinari mogu imati puno koristi u poslu. Ali kod nas se svako zove i pi-arom, ali i novinarom, zbog čega se sve svodi na objavu „biltena“ ili plasman za javnost nerelevantnih stvari. Mi imamo poplavu nazovi vesti čija je suština koji je funkcioner gde danas bio i šta danas smatra. Uvek sam tvrdila da vest ne zavređuje pažnju nacionalnih medija ukoliko ne sadrži odgovor na pitanje „zašto je to za građane važno?“.

  • Ranije smo imali „tajkunizaciju“, zatim „tabloidizaciju“, a sada takozvanu „kristijanizaciju“ medija. Kome sve to odgovara?

– Ne bih rekla da se faze smenjuju, nego da jedna sustiže drugu, te su sad svi navedeni „stilovi“ aktuelni. Mediji su gotovo u potpunosti izgubili kulturnu, obrazovnu i ulogu korektora u društvu. Velikim delom postali su, kako to lepo ukazuje najnovije istraživanje Birodija, politički bilteni i sredstva promocije i propagande političkih opcija. Pre svega vladajućih, a onda, po automatizmu, i drugih. Jer se puko prenošenje nečeg što ti neko servira pretvori u model rada, pa se ta matrica potom prenese na sve sadržaje. Pogrešno postaje dominantno, pa otud i ono što nazivate „kristijanizacija“, ali i „starletizam“, koji, molim vas, ne želim nepravedno da zapostavim. Sve u svemu, deluje mi da se danas kao najvažnija uloga medija vidi – zaluđivanje nacije.

  • Zašto vlast odugovlači s rekonstrukcijom medijskog zakonodavstva?

– Mislim da ima više razloga, a mogli bi da se podele u dve grupe. Prva grupa se tiče javnih servisa, a druga privatnih, komercijalnih televizija. Svaka vlast se deklarativno zalaže za javne, nezavisne servise, a zapravo teži da su „državni“, odnosno pod njihovom kontrolom. Zatim, svi su svesni ogromnog viška zaposlenih u javnim servisima, ali nemaju novca za socijalni program onih koji su takozvani tehnološki višak. I konačno, umesto da nađu model za naplatu TV pretplate, saopštili su da je treba ukinuti, pa se njena naplata smanjila na minimum, što je RTS i RTV dovelo do ruba propasti. Onda se vlast pojavila kao „spasilac“ dajući novac iz budžeta – a koji je, ne zaboravite, opet novac građana – čime je javne servise ponovo podržavila, što je suprotno svemu što je u skladu sa evropskim standardima do sada urađeno.

  • A kad su u pitanju privatni mediji?

– Ako se ne varam, u ovom trenutku su bukvalno sve komercijalne televizije u ozbiljnim minusima. One koriste svoj uticaj da kroz zakone pokušaju da oduzmu ili makar dodatno umanje pravo javnim servisima na finansiranje iz reklama, kako bi njima ostalo više marketinškog „kolača“. Istovremeno, nekima od njih gleda se kroz prste što ne plaćaju poreze i doprinose kao sav normalan svet, već se za njih smišljaju posebni aranžmani, pa se mnogi ne osećaju ravnopravno. Ulje na vatru doliva i pravi rat koji se, koliko čujem, trenutno vodi oko tačnosti podataka merenja gledanosti. Nešto će, međutim, morati da bude urađeno, jer nas na to teraju obaveze u procesu evropskih integracija. Uvek me rastuži spoznaja da se ovde evropski standard ne doživljava kao vrednost, već kao moranje koje treba istrpeti zbog očekivanja novca iz nekih fondova.

IzveŠtaj o medijima

* Izveštaj Verice Barać, odnosno Saveta za borbu protiv korupcije o medijima nikada nije stavljen na dnevni red Vlade. Šta vam to govori?

– Odnos Vlade prema tom savetu, koji je inače sama formirala, nikad mi nije bio jasan. I to se odnosi na sve vlade od formiranja Saveta. Gotovo da i ne mogu da se setim izveštaja koji je Vlada ozbiljno razmatrala, a da prethodno mediji nisu digli frku oko nečega. Oko ovog izveštaja, koji moram reći u mnogo čemu nije bio najstručniji i malo je mešao „babe i žabe“, ćutala je i većina medija. Razlog je jasan – ekonomsko-politička uslovljenost.