20. januar 2003. Čović mi popodne upućuje tekst na tri i po stranice – o strategiji Srbije u odnosu na Kosovo. Očekuje moje mišljenje… Uočavam tri svojstva autora, retka za političku situaciju u Srbiji. To je pisao neko izvanredne širine pogleda i sa smislom za ocenu situacije. Neko ko strateški, a realno, procenjuje okolnosti. I, iznad svega, spreman da traži rešenje koje bi mogla da prihvati međunarodna zajednica i albanska strana. Pitam, ko je autor. Odgovara: zar ne vidite u zaglavlju Z. Đ. Tek tada shvatam da je autor Zoran Đinđić. Dakle, ipak je sačinjena nova strategija.

Iz sadržaja knjige Branislava Krstića

l Milošević Ustavom „rešava“ vekovni

srpsko-albanski spor na Kosovu

l Vreme kada je trajno i mirno rešenje

za Kosovo bilo nadohvat ruke

l Rat za Kosovo i predaja Kosova

l Srbija i posle oktobra 2000. bez strategije

za rešenje krize na Kosovu

l Od „rešavanja problema“

do strategije sprovođenja Rezolucije SB 1244

l Strategija povratka Srba – prihvatanje i predaja

l Strategija očuvanja istorijskih spomenika

l Opšti razvoj situacije. Predlozi za rešenje krize na Kosovu

l Vandalizam na Kosovu,

mart 2004, Misija UN pala na ispitu

l Kosovo na strmom putu

l Kosovo se ponovo „rešava“ ustavom

Kod kuće sam pažljivo čitao ovaj tekst. Iznenadio sam se koliko je podudaran s konceptom strategije koju branim. Osnova strategije su prava i interesi Srbije. Zatim, konstitutivnost srpske zajednice koja će se ogledati u priznavanju srpskog entiteta, a ne integracije u kosovsko društvo i enklava. Politički sistem na KIM zasnivao bi se na dva entiteta, albanskom i srpskom. Takođe, sličnost s Bosnom. Očuvanje teritorija nigde ne spominje. Podsećam se da je Đinđić bio među onima koji su 2001. podržali moje rešenje o dva entiteta u nepodeljenom Kosovu. Đinđić je retka ličnost iz sveta politike koja zna strateški da misli i u nametnutim okolnostima. Budući da je, po svojim kvalitetima bio iznad svega što je šef jedne stranke u Srbiji dosad predložio i da je konačno predsednik Vlade postavio strategiju za KIM, bez dvoumljenja sam odlučio da glavni deo prepišem u svoje beleške:
„Očigledno da je čekanje najlošija opcija. Ako se tokom nekoliko godina i poboljša stanje na KIM („standardi pre statusa“), to će biti uzeto kao dokaz da institucije nezavisne države KIM funkcionišu. Ako ostane isto, to će voditi daljem iseljavanju Srba. U oba slučaja šanse za nezavisnu državu na celoj teritoriji KIM rastu. Vreme radi protiv naših interesa na KIM. Zbog toga Srbija treba da krene u odlučnu političku inicijativu. Osnovu te inicijative treba da čini zahtev da se već u sadašnjoj fazi jasno definišu prava i interesi Srbije na KIM, kao i mehanizmi zaštite prava srpske zajednice na KIM. Ova odlučna inicijativa će najpre zbuniti i naljutiti međunarodnu zajednicu, ali će je naterati na konzistentniju politiku prema Srbiji i KIM.
Prvi korak u ovoj taktici je nametanje teme. Nezavisna država KIM najlakše će nastati u mraku i u tišini. Čim se upali svetlo i čim počne otvorena rasprava, naše šanse rastu. Prvi konkretni zahtev na kojem treba da insistiramo jeste vraćanje kontingenta vojske i policije, što je predviđeno Rezolucijom 1244. Treba da zahtevamo tačan datum povratka. Malo je verovatno da će ovaj zahtev biti sproveden, ali insistiranjem na njemu stvaramo prostor za neke druge zahteve.
Kada se međunarodna situacija našom aktivnošću razbistri, svima će biti jasno da se Rezolucija 1244 ne sprovodi isključivo u onim delovima koji štite interese Srbije i Srba, a da je Ustavni okvir zasnovan samo na elementima koji štite Albance, i on se sprovodi.
Dakle, sledeći logičan zahtev je: revizija, ili bar korekcija Ustavnog okvira.To se može zahtevati za trenutak kad ionako istekne predviđeni rok važenja Ustavnog okvira. Pošto se Rezolucija 1244 ne sprovodi dosledno, pošto sprovođenjem Ustavnog okvira stanje na KIM nije dovoljno unapređeno (vratilo se samo 2 odsto proteranih), imamo pravo da tražimo neke nove mehanizme za normalizaciju stanja…
To što mi tražimo u novom Ustavnom okviru jeste: konstitutivnost srpske zajednice u poretku KIM. Ta konstitutivnost će se ogledati u nekoj vrsti federalizovanja KIM, priznavanjem srpskog entiteta kao političkog činioca koji ima svoje institucije preko kojih ostvaruje svoje interese. Po toj koncepciji, politički sistem KIM bi se zasnivao na saradnji albanskog i srpskog entiteta, pri čemu bi svaki entitet svoje interese ostvarivao preko svojih institucija, međusobno kompatibilnih. Zajednički interesi ostvarivani bi preko zajedničkih organa (slično Federaciji u BIH).
U novi koncept treba uneti pravo Srbije na regularne odnose sa srpskim entitetom, kao i efikasne mehanizme zaštite kulturnih i verskih spomenika.
Takođe, onaj deo zakonodavstva koji autonomno ostvaruje albanski entitet morao bi biti u skladu sa standardima EU. Takvo, federalizovano KIM, Srbija bi prihvatila u nekoj vrsti asimetrične veze (više od pokrajine, manje od republike).
Ako bi međunarodna zajednica i Albanci prihvatili ovaj predlog, u narednih nekoliko godina bi se testirala sposobnost tog koncepta. Suština je da bi tokom tog perioda i Srbija i Srbi na KIM imali svoju „zlatnu akciju“ na KIM, bez koje i protiv koje nikakva važna odluka ne bi bila moguća. Međutim, verovatnije je da će pre svega Albanci, a potom veći delovi međunarodne zajednice, biti protiv predložene koncepcije. U tom slučaju, Srbija treba da zahteva internacionalizaciju problema. Ako KIM ide u pravcu nezavisnosti, i ako mi to ne možemo da sprečimo, treba da tražimo: a) teritorijalnu podelu, b) efikasne međunarodne garancije za Srbe koji ostaju u albanskom delu i c) poseban status verskih objekata.
Svi naši zvaničnici treba da u međunarodnim kontaktima stave akcenat na ove teme. Treba pridobiti neke članice Saveta bezbednosti i što više zapadnih vlada. Treba animirati uticajne zapadne medije (poput Spiegla u Nemačkoj, NY Times i W Post u SAD itd)…“
Nastavlja se