Dmitrij Medvedev nije počinio nikakvu grešku

nema apsolutno ničeg što podleže kritici. Drugo, istovremeno je u potpunosti potvrđena ideologija kontinuiteta vlasti: Medvedev nije načinio ni jedan korak koji bi se mogao interpretirati kao skretanje sa Putinove politike.
Treće, Dmitrij Medvedev se uglavnom bavio osvajanjem instrumenata vlasti. Oprobao je smenu nekih gubernatora – smenio neke pripadnike oružanih struktura, na primer, načelnika Generalštaba, održao zasedanje vlade na kome je Putin za zajedničkim stolom sedeo sa njegove desne strane, održao zasedanje Saveta bezbednosti gde je takođe bio glavni akter, učestvovao u „Velikoj osmorki“, i to prilično uspešno. Putovao je u Kazahstan, Kinu i Nemačku, gde se oprobao u ulozi diplomate visokog ranga.
Osvajaju se najznačajniji instrumenti vlasti. U ekonomiji je Medvedev nastavio svoje „firmirane“, stare akcente na socijalni segment politike. Ako se Putin više bavio modernizacijom, to Medvedev na neki način i dalje neguje socijalni aspekt tih napora. Ali su se pojavili i novi akcenti, pored već promovisanog kursa u pravcu pravne države. Pored ostalog i akcenat na borbu protiv korupcije, borbu koja je, uzgred rečeno, u tih sto dana bila prilično bleda. Očito je da Medvedev nije zaboravio na taj problem, ali šta zapravo namerava da čini nikom još nije jasno.
Novina je bilo i njegova odluka o kadrovima. On je održao savetovanje o neophodnosti formiranja nekakve nove generacije državnih menadžera. Uglavnom, kako se pretpostavlja, iz redova biznisa i pravnih struktura. Moguće je da će se to transformisati u nekakav novi poziv ljudima u vladajuću partiju. A možda i neće. I to je, ako hoćemo, i jedini novi momenat u unutrašnjoj politici.
U spoljnoj politici je potvrđen sadašnji kurs. Formulisana je takođe i njena koncepcija – u vidu utvrđenog dokumenta, a potom i u vidu obraćanja novog predsednika svim ruskim ambasadorima u inostranstvu i rukovodstvu Ministarstva inostranih poslova.
U dokumentu i obraćanju uglavnom je potvrđeno ono što je postojalo i ranije, ali se pri tom Rusija prvi put promoviše ne samo kao nezavisna u donošenju svojih odluka država, što je figuriralo ranije, već i kao potencijalno uticajna država koja će učestvovati u određivanju arhitekture celokupnog savremenog sveta. Slabost takve koncepcije sastoji se u tome, što Rusija za sada ima veoma malo instrumenata za odigravanje takve uloge. Praktično ona koristi jedino tradicionalnu armiju, tradicionalnu diplomatiju, a savremene metode praktično ne koristi. Sem tradicionalne armije, koja uključuje i rakete, i avionosače i tenkove, postoji i druga, savremenija armija, koja se zove fondovi, centri, instituti. Te armije Rusija praktično nema, ona je ovde goloruka. Tek tu i tamo počinju da se pojavljuju klice takve armije.
Sem toga, u spoljnoj politici ispoljena je nova, blaža retorika. S jedne strane, sve osnovne teze ostale su pređašnje, ali retorika je takođe značajna jer stvara novu atmosferu, a nova atmosfera stvara poverenje. A poverenje – to je sasvim realna i materijalna politička dimenzija.
Pored toga, Medvedev je stoički odoleo psihološkom napadu, koji su na njega ovog leta na ekonomskom forumu u Sankt-Peterburgu, po svoj prilici po zadatku, a možda i na sopstvenu inicijativu, izvršili Sakašvili i Juščenko – najveći rusofobi i najproamerikanskije nastrojeni političari među liderima zemalja Zajednice Nezavisnih Država. Od naših suseda tu dvojicu po rusofobiji jedino još prestižu Litvanija i Estonija. Predsednik Medvedev se na tim pregovorima držao sasvim dostojanstveno.
Takvi su osnovni rezultati tih tri meseca Dmitrija Medvedeva. Posle njih je ostalo ključno pitanje: ko je u Rusiji najglavniji? Hoće li to postepeno postati Medvedev, ili će u toj ulozi tako i ostati Vladimir Putin? Ili će oni na nekakav način održavati situaciju udvojenog centra vlasti?
I drugo pitanje: čime se i uopšte bavi Medvedev? Kada je Putin došao na vlast, on je rešavao problem Čečenije, sproveo administrativnu reformu u rezltatu koje su gubernatore počeli naimenovati, a ne birati. Sećamo se, takođe, da se Putin bavio televizijom. Sada vidimo plodove njegovog rada: on se bavi borbom protiv rasta cena (nedavno se okomio na kompaniju „Mečel“), održava savetovanja po raznim granama, sa istim ciljem sprečavanja rasta cena. A čime se bavi Medvedev? Pitanje ostaje otvoreno. Protiv koga se on bori? Nejasno. Da, on sedi u prvom kraju stola, ali koje probleme on rešava? Stiče se takav utisak da svi iščekuju krizu, koja bi odmah pojasnila tu situaciju, odgovorila na pitanja. Ali ja sam mišljenja da je kriza neće pojasniti.
Jedno je jasno, da mi vidimo politiku kontinuiteta, na etapi prelaska Rusije sa stabilnosti na modernizaciju, na razvoj. Oseća se takođe da Medvedev tretira svoj rad kao posao unajmljenog menadžera, ali ne menadžera koga je unajmio Putin, već nacija na čelu sa Putinom. To jest, za novog predsednika problem njegovog političkog liderstva sada ne stoji, on je glavni menadžer zemlje.