Dogovor poslodavca i sindikata kuću gradi

Približava se vreme kada počinje moja smena. Stavljam u zadnji džep iskrzani špil karata, kupujem najveću bocu piva i krećem u fabriku. Na vratima me čeka obezbeđenje. Kažem mu, daj čašu. Naspem mu malo piva i kontrola unošenja alkohola je uspešno prošla. Odlazim u pogon a tamo me čekaju ili tek pristižu kolege. Svi su snabdeveni alkoholom jer pred nama je duga neradnička noć. Slično je bilo i kada radimo u dnevnoj smeni, seća se radnik nekadašnje Železare Smederevo, danas najvećeg srpskog izvoznika, kompanije US stil.

Sindikalni seminari umesto polutki

„Desna ruka“ Milete Gujaničića je tridesetogodišnji Miroslav Miljković. On kaže da broj mladih aktivnih sindikalaca raste iz godinu u godinu, a kao što se promenio mentalitet radnika u smederevskoj železari, promenio se i način funkcionisanja sindikata – s polutki na seminare i obučavanje. Mladi stiču sindikalno znanje posećujući stručne skupove u zemlji i inostranstvu. Privlače nove članove objašnjavajući im njihova prava i načine da ih ostvare. Miljković ističe svoje godine kao prednost, pre svega zbog činjenice da mladi ne nose hipoteku prošlosti, odnosno da se njihov rad ne može ocenjivati u kontekstu „mračnih“ devedesetih što se, kaže, u praksi pokazalo kao olakšavajuća okolnost.

Pre samo četiri godine ova kompanija živela je pod okriljem sudbine zapečaćene i pre nego što se izgradila. Legenda kaže da je Tito, putujući smederevskim krajem i posmatrajući guste vinograde, prstom pokazao na mesto gde se sada nalazi smederevska železara, rekavši da bi tu trebalo sagraditi fabriku za preradu grožđa. Problem je nastao jer su njegovi saputnici umesto grožđa, čuli da je vrhovni komandant rekao fabrika gvožđa. Mnogo kasnije, 90-ih godina prošlog veka, u vreme izolacije, novi apsurd – gvožđari su da bi preživeli bili prinuđeni da gaje pečurke.

Desetostruko smanjen broj povreda na radu

Prema rečima Gujaničića bezbednost na radu u US Stilu unapređuje se iz godine u godinu. Prema sindikalnoj statistici 2002. godine broj povreda bio je 572, 2004. je smanjen na 323, 2005. na 117, da bi se taj broj u prošloj godini sveo na svega 54 povrede.

Posle uspešne privatizacije, bivša Smederevska železara, sada kompanija US stil, dobila je izgled moderne fabrike koja proizvodi čelik visokog kvaliteta koji se više nego uspešno plasira na inostrano tržište. Radnici imaju jedne od najpristojnijih plata u zemlji, s mogućnošću da ukoliko rade prekovremeno zarade sume koje su za većinu građana Srbije u domenu mašte. Prosek plata je oko 500 evra, ali je veoma važna činjenica da se dobro vrednuje prekovremeni rad.
– Mesečno mogu da zaradim i više od hiljadu evra. Prekovremeni rad je izuzetno plaćen. Ja recimo radim svakog drugog dana po 16 sati i mesečno zarađujem oko hiljadu evra. Jeste naporno, ali se isplati – priča nam jedan od radnika u kompaniji.
Smederevski okrug je oživeo što je, kako svedoče radnici, uočljivo i na voznim parkovima, gde se ranije nalazio tek poneki automobil star minimum deset godina, a sada buja od novih caklećih vozila. Da li neko može da zamisli rad u železari gde nema klima uređaja, frižidera s tečnostima za piće, odgovarajuće opreme? Tako je bilo. Sada više nije. Strani investitor uveo je za vrlo kratko vreme vrhunsku opremu i obezbedio izuzetnu zaštitu na radu.
Kolektivni ugovori za zbrinjavanje viška radnika karakterišu se kao u najbolji u zemlji, jer je američki vlasnik uspostavio uspešnu saradnju sa sindikatima. Ovde je i praktično realizovana ona stara krilatica da dogovor kuću gradi.
– Kada imamo problem mogu bez ikakvog ustručavanja da pozovem telefonom glavnog menadžera kompanije i izložim ga. On me sasluša i odmah reaguje tako što naloži ispitivanje situacije. Sve je transparentno i niko nije nedostupan ili nedostižan. Sve je usklađeno sa slovom zakona i nema odstupanja – kaže u razgovoru za Danas Mileta Gujaničić, potpredsednik Granskog sindikata metalaca Nezavisnost.
Taj sindikat je najbrojniji u kompaniji i ima više od 1.500 članova. U US stilu je zaposleno oko 5.000 radnika, a jedna trećina ne pripada nijednom sindikatu. Praksa je pokazala njegovu mnogo veću aktivnost kada je reč o pregovaranju o kolektivnom ugovoru nego što je to slučaj sa Samostalnim sindikatom Srbije koji je prema svedočenju radnika, još više skoncentrisan na „uvaljivanje“ polutki nego na, recimo, pregovaranje o ceni rada.
– U novembru prošle godine ugovorili smo novu cenu rada u paketu za naredne tri godine. Satnica od 74 dinara uvećana je za 11 odsto, pri čemu je rast troškova života (sedam odsto), a realno povećanje cene rada iznosi četiri odsto. Sledeće godine cena rada biće uvećana za ostvareni rast troškova života i realno povećanje zarada za tri odsto, dok će 2009. godine ona takođe biti uvećana za ostvareni rast troškova života u 2008. i opet realno povećanje od tri odsto. Imajući u vidu, međutim, da su osnovne zarade zaposlenih u kompaniji uvećane već od januara za oko šest odsto po osnovu poreskih olakšica za lični dohodak, kao i da se od januara ove godine očekuju veće sume po osnovu prava iz kolektivnog ugovora na podelu profita ugovorenog u iznosu od šest odsto, treba očekivati povećanja zarada zaposlenih za dvadesetak odsto – objašnjava Gujaničić.
Posebnu pažnju privlači mogućnost ostvarenja zarade prekovremenim radom. Gujaničić kaže da je novim kolektivnim ugovorom obezbeđeno da smenski dodatak za drugu smenu iznosi deset odsto, za treću – 40 odsto, dodatak za prekovremeni rad od 40 odsto, rad na državni praznik povećava cenu rada za 150 odsto, rad nedeljom 15 odsto…. Sve ovo upućuje na zaključak da radnici prekovremenim radom imaju priliku da znatno uvećaju zaradu, a ukoliko se poklopi, recimo, treća smena na praznik, mogu da zarade i stotinu evra za jedan prekovremeni radni dan.
– U momentu dolaska Ju es stila mesečna proizvodnja bila je oko 40 hiljada tona čelika od projektovanog kapaciteta od 2,2 miliona tona godišnje. Problem su bile česte obustave rada zbog nedostatka sirovina, zatim redovnost isplata skromnih zarada uz subvencije iz budžeta kako bi se predupredio socijalni nemir. A bilo je opasno i po život jer je bio prisutan izuzetno nizak stepen zaštite na radu i opremljenosti zaposlenih zaštitnim sredstvima. Broj povreda povećavao je i nizak stepen radne discipline koji je često imao za posledicu povrede zaposlenih – kaže Gujaničić.
Podsetimo da je prvi kontakt sindikata s novim poslodavcem bio s dosta naboja, kao posledica razlike u sistemima uređivanja radnih odnosa, u kulturi, navikama, što je rezultiralo štrajkom. Protest je završen kolektivnim ugovorom i uzajamnom netrpeljivošću. Međutim, striktno poštovanje ugovora oba učesnika doprinelo je da se izgradi, kako kaže Gujaničić, izuzetan odnos poverenja. – Stvoreni su vrlo kvalitetni uslovi za rad sindikata, a sindikat je pokazao da ima njuh za realnost – ističe naš sagovornik.
Poboljšanje uslova rada pratile su i neprekidne investicije u modernizaciju proizvodnje. Sledeće godine taj iznos bi trebalo da dostigne 150 miliona dolara. Osposobljena su dva konvertora koja su bila van funkcije, izvršena je velika rekonstrukcija Tandema i drugih postrojenja u Hladnoj valjaonici, rekonstruisana je i puštena u rad druga Visoka peć. Sve to omogućilo je, kako kaže Gujaničić, znatno povećanje proizvodnje, poboljšanje kvaliteta i stabilnu poziciju na tržištu.