Foto: Nenad Đorđević/FoNet

, a nikad se ne dešava da države koje makar formalno drže do vladavine prava i međunarodnih konvencija, izruče čoveka koji je u turskom pritvoru već dokazano mučen, piše Dojče vele.

Srbija je, kako se navodi, to učinila u slučaju Dževdeta Ajaza, funkcionera minorne Partije slobode Kurdistana, uz pokušaj nadležne ministarke Nele Kuburović da opravda taj potez.

Ministarka Nela Kuburović koja je donela odluku je, u pokušajima da se opravda, pokazala kreativan odnos prema istini i ljudskim pravima, konstatuje nemačka radio stanica.

Poseban je skandal, kako ocenjuje, što se ministarka nije obazirala ni na preporuku Komiteta protiv torture UN koji je u pismu zahtevao da se odluka o izručenju odloži te dao Srbiji rok od dva meseca da odgovori na primedbe.

„Ne postoji odluka, postoji preporuka koja je stigla nakon što je doneta odluka o ekstradiciji“, rekla je o tome Kuburović.

Pismo Komiteta koje je javno objavljeno nosi datum 11. decembar 2017. Apelacioni sud u Novom Sadu je pravosnažnu odluku doneo tek 14. decembra, a ministarka rešenje o izručenju potpisala posle toga.

Ana Trkulja, pravna zastupnica Dževdeta Ajaza, tvrdi da je pismo Komiteta uvedeno u sudski spis u Novom Sadu te de je moralo biti poznato i ministarki pre nego što je donela konačnu odluku.

Dva su moguća objašnjenja i ne zna se koje je gore po Nelu Kuburović i stanje pravne države u Srbiji: ili je znala za pismo, a pravi se da nije, ili zaista nije znala za pismo, što znači da nije ni pregledala sudski spis pre nego što je donela odluku koja će za jednog čoveka imati dalekosežne posledice, navodi komentator Dojče vele Nemanja Rujević.

Povlačenje na polje legalizma gde se ministarka izgleda oseća sigurno – Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima – zaista predviđa odlaganje izručenja samo ako se vodi postupak zbog drugog krivičnog dela pred domaćim sudom ili ako lice izdržava kaznu zatvora u Srbiji.

Pa ipak, između rešenja i izvršenja može proći i čitavih 30 dana, što je period tokom kojeg teoretski može reagovati i Ustavni sud – mada to od njega, poznatog po tromosti, niko ne očekuje, ističe se u tekstu.

Na ministarki pravde je bilo da ekstradiciju ne dopusti ili obustavi izvršenje jer u članu 3 Konvencije protiv torture UN – koju je ratifikovala još SFRJ, a potvrdile njene pravne naslednice – jasno piše da „nijedna država članica neće proterati, vratiti niti izručiti osobu drugoj državi ako postoje ozbiljni razlozi za sumnju da može biti podvrgnuta torturi“.

Kako se objašnjava, kod Dževdeta Ajaza nije postojala samo „sumnja“ nego obavezujuća presuda Evropskog suda.

Povodom izjave Nele Kuburović da ekstradicija nikada nije politička odluka, Dojče vele navodi da je ekstradicija uvek politička odluka makar zato što je prema zakonima Republike Srbije – a tako je i u brojnim drugim zemljama – donosi nadležni ministar, koji nije ništa drugo nego političar i ne mora raspolagati nikakvim pravničkim obrazovanjem.

Ministar između ostalog ima da odvaga da li bi izručenjem bili ugroženi „suverenitet, bezbednost, javni poredak ili drugi interesi od suštinskog značaja“ za Srbiju što su političke procene par ekselans.

U najboljem od svih svetova, ministarka bi procenila da je poštovanje ljudskih prava – bilo gde na svetu – u interesu i Republike Srbije, konstatuje Dojče vele.