Domaće elite najviše odgovorne za loše stanje u regionu

Međunarodna zajednica je samo doprinela da se stvari ne poboljšaju – bilo svojom politikom uslovljavanja saradnje sa Haškim tribunalom, čak i kad je to očigledno bilo riskantno za progresivnije političke snage u regionu – što je istovremeno bilo praćeno nedovoljnom podrškom doslednijom demokratizacijom zemalja regiona.

Uglavnom, ispada da je cilj bio samo da se održi mir i „stabilnost“ u regionu bez obzira na to šta rade vlasti na domaćem političkom planu.

Čini mi se da je tu bio više neki „transakcioni“ odnos prema regionu bez nekog dubljeg pokušaja da se situacija bitno promeni. Ali, opet, moram da naglasim da domaće političke elite ipak snose glavnu odgovornost za takvo stanje stvari – ističe u razgovoru za Danas Jasna Dragović Soso, profesorka međunarodne politike i istorije na Goldsmit Univerzitetu u Londonu.

* Iako je od ratova na prostoru bivše Jugoslavije prošlo više od 20 godina, region je očito daleko od pomirenja. Šta mislite zašto je to tako?

– Prvo treba postaviti pitanje šta je to pomirenje i kako se uopšte dolazi do nekakvog pomirenja među ljudima, narodima, državama. Ima puno različitih definicija šta pomirenje u stvari znači. Neki smatraju da je pomirenje jednostavno nedostatak rata, dok je druga krajnost da se pomirenje poistovećuje sa opraštanjem. U stručnoj literaturi pomirenje se često definiše kao stvaranje nekakvog opšte prihvaćenog narativa o prošlosti – tj. o tome šta se u stvari desilo i zbog čega – kao i prihvatanje neke političke odgovornosti za zločine i kršenja ljudskih prava koji su počinjeni. Takav narativ stvara bazu na kojoj se potom stvara nova sadašnjica, ne samo mirnog suživota nego i obnavljanja nekadašnjeg prijateljstva među ljudima i državama. U istoriji su takva pomirenja retka, i retke su situacije gde se prihvata jedan opšte priznati narativ o prošlosti. Tu se, recimo, često spominje uzor Nemačke posle Drugog svetskog rata.

Međutim, ta vizija Nemačke je u stvari jedan aistorijski idealtip. Zaboravlja se da su u Nemačkoj uvek postojali različiti paralelni narativi o tome koliko je Nemačka u stvari kriva za rat i čije su bile najveće ljudske žrtve. Dominantni narativ u Nemačkoj u prvih 20 godina posle rata bio je narativ o progonjenim Nemcima sa Istoka i teroru Crvene armije nad nemačkim civilima i ratnim zarobljenicima.

Takođe se zaboravlja da su „nemačko-francusko pomirenje“ i izgradnja Evropske zajednice počeli skoro 10 godina pre nego što je u drugoj polovini 1960-ih došlo do promene u dominantnom državnom narativu Zapadne Nemačke vezanom za dolaženje na vlast Socijaldemokrata Vilija Brandta i studentski pokret 1968. Pojednostavljeni primeri „pomirenja“ i „čitanje istorije unazad“ mi se ne čine kao konstruktivan metod razmatranja ovih pitanja pošto zanemaruju kompleksnost i istorijski kontekst u kojima se događaju društveni procesi i izgrađuju narativi o prošlosti.

Istovremeno mora se reći, s druge strane, da na prostoru bivše Jugoslavije ne samo što nema nekakvog „pomirenja“ nego nema ni bitnog početka nekog šireg procesa društvenog razmatranja bliske prošlosti – raspada Jugoslavije i ratova 1990-ih.

O tome se razgovara u uskim krugovima istomišljenika, dok se na javnoj razini i dalje manipuliše činjenicama, negiraju se ili minimiziraju zločini svoje „strane“, dok se žrtve drugih ne uvažavaju i defakto zaboravljaju. Zbog čega je to tako? Iako je „razmatranje prošlosti“ jedan širi društveni proces, ne može se očekivati da takav proces iznikne spontano. To je ipak rad elita – naučnih i umetničkih, školstva, pravosuđa i medija, i ponajviše političkih elita. Na ovom prostoru su, nažalost, još uvek retke osobe koje ozbiljno shvataju neophodnost razmatranja te bliske prošlosti, a to je u svakom slučaju jedan težak i često mučan rad, koji je baziran istovremeno na prihvatanju i proučavanju činjenica, ali i na jednom osećaju naučne, umetničke ili političke odgovornosti i želje da se napravi nekakav pomak, da se gradi bolja budućnost. Na ovim prostorima mislim da toga uglavnom nema, i mislim da je to u stvari jedan veliki poraz pogotovo političkih elita.

* Ratni zločinci su postali heroji. NJihovi zločini se slave umesto osuđuju. Mnogi od njih su čak aktivni u politici. Žrtve su potpuno sklonjene u stranu, zar ne?

– Da, apsolutno. Žrtve ratova su bačene u senku, osim ako služe izvesnim političkim interesima. Istovremeno, ljudi koji su bili odgovorni pa i osuđeni za ratne zločine imaju pristup javnosti, viđeni su kao neki autoritet, a nekad se i slave kao heroji. Mislim da je to ilustracija jednog dominantnog političkog konteksta gde je to postalo normalno.

* Kada smo kod žrtava, šta mislite o ulozi Haškog tribunala?

– Mislim da je Haški tribunal puno učinio za žrtve time što je uopšte stavio na sud neke počinioce zločina i obelodanio i dokazao njihovu krivicu. Da nije bilo Tribunala, verovatno se to ne bi desilo. Međutim, mora se primetiti da je Tribunal takođe razočarao mnogo žrtava, bilo time što je po svojoj prirodi selektivan u tome koji su se zločini procesuirali, bilo zbog toga što su kazne nedovoljne za počinioce zločina, bilo zato što su presude često zavisile od toga ko su sudije tako da se u nekim slučajevima dolazilo do vrlo problematičnih presuda. Treba takođe naglasiti da sudovi po prirodi nisu fokusirani na žrtve nego na optužene i da je najveći deo procesa posvećen tome da se dokaže krivica ili nevinost optuženog. Uloga žrtava u sudskim procesima je važna u smislu doprinošenja dokaza za krivicu optuženih i žrtve bivaju podvrgnute vrlo često teškom i mučnom ispitivanju branioca ili čak samog optuženog kad sam sebe brani.

* Koliko su presude Tribunala uticale na odnose u regionu?

– Presude su uglavnom ili bile viđene kao potvrda sopstvenih dominantnih političkih narativa o ratu kad su išle u prilog takvim narativima, ili su bile odbačene kao primer neke međunarodne zavere protiv „našeg“ naroda ako nisu. U tom smislu, mislim da ne može da se kaže da je Tribunal doprineo stvaranju – bilo u društvima bilo na političkom nivou – nekakvog „pomirenja“ u regionu. Sigurno su bila prevelika očekivanja od Tribunala, mada je takođe tačno da je Tribunal imao isuviše svojih problema i mana. Ipak se mora reći da odnosi u regionu najviše zavise o pristupu prvenstveno domaćih političkih elita. A očigledno ovdašnjim političkim akterima nije bilo u interesu da vode pravu politiku „pomirenja“ ma šta god su oni o tome tvrdili u kontaktima sa međunarodnom zajednicom i EU.

* Sistem mlade generacije na ovim prostorima uči lažima. Nacionalizam je sve jači i jači. Ko je kriv za to?

– Ima puno razloga za takvo stanje: situacija sa medijima, sa obrazovanjem, sa nedostatkom pravih vrednosti u javnom životu, sa političkom manipulacijom narativima o prošlosti… Međutim, čini mi se da je glavni problem kod mladih ipak taj da često nemaju nikakvu perspektivu za budućnost u regionu. Problemi korupcije, nezaposlenosti, nepotizma i siromaštine sigurno nisu podloga za neko kritičko ili bilo kakvo razmišljanje o prošlosti, o ratovima, o nacionalizmu. Mene jako brine problem odliva mozgova iz regiona, pogotovo mladih sposobnih ljudi. Ako ljudi žive u bedi i bez perspektive, teško da možemo od njih očekivati da se bave prošlošću i raskrinkavaju nacionalističke narative.

REKOM za konstruktivniji javni dijalog

* Da li podržavate osnivanje REKOM-a?

– Mislim da bi REKOM – ako ikad vlade u regionu budu rešile da ga podrže – bio način da se u regionu pokrene konstruktivniji javni dijalog o ratovima iz devedesetih, i to na bazi činjenica koje bi takva međudržavna komisija ustanovila. Naravno, ne treba očekivati od REKOM-a saglasnost o nekoj sveobuhvatnoj „istini“, ali bi činjenice o žrtvama ratova mogle dati neki minimum saglasnosti na kojoj bi onda mogli da se grade neki novi, drugačiji pristupi prošlosti. Ako REKOM ikad bude osnovan, biće naročito važno da ličnosti koje vode taj proces budu ljudi od autoriteta koji će dati autentičnost činjenicama i dijalogu, koji bi se nadam se uspostavio. Nažalost, mislim da smo daleko od toga.