Foto: poliklinika-beograd.com

Međutim, i to je još uvek nedovoljno, jer čini jednu trećinu od potrebnog broja, te se sa akcijama mora nastaviti, kaže za Danas.rs Miljko Ristić, koordinator za razvoj kardiohirurgije u Srbiji.

Prošle godine u Srbiji je obavljen rekokordno mali broj transplantacija, zbog čega ste i sami izrazili žaljenje, ali i razočaranje. Rekli ste da su delom krivi i lekari. Zbog čega?

– Istorijat transplantacije srca u Srbiji je poznat. Prva transplantacija srca urađena je 1995. godine na Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje u Beogradu. U to vreme bio sam direktor Klinike za kardiohirurgiju ove ustanove i inicijator pokretanja ovog programa. Istovremeno je pokrenut i pogram transplantacije jetre. U istoj godini u ovoj zdravstvenoj ustanovi urađene su i transplantacija srca i transplantacija jetre. Bio je to epohalni događaj za Srbiju. Kada sam prešao  u Klinički centar Srbije sa željom da se ovaj program transplantacije organa nastavi u ustanovi koja je u to vreme imala veći potencijal za rad u ovoj oblasti medicine, program je na Dedinju potpuno stao i nikada više nije nastavljen. Nažalost i u KC Srbije se moralo čekati do 2013. godine kada je program transplantacije srca i jetre zaživeo u punom obimu i skrenuo pažnju javnosti. Teško je nadoknaditi propušteno vreme jer u poslu koji mi radimo uvek ima problema koji se ne mogu ispraviti preko noći. Jedan od tih problema je i nedostatak donora. Među zemljama koje prednjače u broju donora su Hrvatska, Slovenija, Španija i Holandija. Mi sarađujemo sa lekarima iz ovih zemalja i koristimo njihova dugogodišnja iskustva.

Značajna je uloga sredstava informisanja, države, crkve, kao i razgovor lekara sa porodicom donora. Za ovaj kontakt potrebno je veliko iskustvo lekara da od porodice, koja je najčešće u šoku, dobije pristanak da se organi njihovog bližnjeg mogu donirati. U Srbiji, u većim zdravstvenim centrima imenovani su lekari koji vode ove po porodicu neprijatne razgovore. Međutim, ako pogledamo statistiku, od ukupnog broja preuzetih srčanih organa samo u tri slučaja organ je došao iz ustanova van Beograda, a ostali iz Urgentnog centra KC Srbije. To je činjenica i razlog što sam ranije izjavio da su i lekari odgovorni jednim delom za mali broj davalaca. Broj donora u Srbiji je u padu, u 2016. godini bilo je samo 14 donora. Srbija bi po preporukama Svetske zdravstvene organizacije trebalo da ima 75 donora godišnje (10 donora na milion stanovnika).

Kako animirati ljude da postanu donori?

– Povećanje broja donora se može očekivati kroz kontinuirane društvene akcije, preko sredstava informisanja, javnih skupova, pisanih materijala koji će se deliti građanima. Crkva bi trebalo da odigra takođe značajnu ulogu. Pojedini sveštenici zastupaju tezu da je prestanak rada srca definitivno i prestanak života, dok se medicina rukovodi drugim kriterijumima i priznaje moždanu smrt kao definitivnu. U narodu se može čuti česta rečenica “Ma probudio se posle pet, 10 ili više godina“. Moguće je da se pacijent probudi iz kome, ali to je potpuno drugo stanje od stanja moždane smrti. Moždana smrt je ireverzibilno stanje i utvrđuje se sa 100 procenata sigurnosti, primenom posebne medicinske procedure koja identifikuje potpuni i bespovratni prestanak moždanih funkcija. Najveći problem doniranja organa osobe u stanju tzv. moždane smrti je pristanak porodice, koji u ogromnom broju slučajeva ne postoji. Porodica je ta koja odlučuje bez obzira da li je potpisana donorska kartica. To je jedna nelogičnost ali takva su pravila. U nekim zemljama važi pravilo da ako pacijent nije dao pismenu zabranu uzimanja svojih organa podrazumeva se da je automatski dao svoj pristanak. Animirati građane da daju saglasmost za uzimanje organa može se postići samo kontiinuiranim akcijama. Nema dileme da upotrebljeni organi produžavaju život primaoca. Hrišćanski je omogućiti život drugoj osobi ovim gestom. Poznata je činjenica da se od jednog donora mogu iskoristiti organi za osam osoba.

Koliko ljudi čeka na transplantaciju srca u ovom trenutku?

– U Srbiji na transplantaciju srca trenutno čeka 30 osoba i jedan broj ovih pacijenta ima ugrađene srčane pumpe koje omogućavaju bezbedniji period čekanja do transplantacije srca odnosno do pojave odgovarajućeg donora. Pojedini pacijenti sa ugrađenim srčanim pumopama i ne žele transplantaciju, jer se osecaju dobro i zadovoljni su kvalitetom života koji ime je omogućio ovaj dragoceni uređaj. Deset pacijenata čeka na transplantaciju srca bez ugrađene srčane pumpe.  

To je ozbiljan zahvat na kome radi tim stručnjaka. Nakon 14 godina, u Srbiji se transplantacija srca ponovo obavlja od 2013. godine. Koliko je transplantacija do sada urađeno i da li ste zadovoljni rezultatima?

– Od septembra 2013. godine do danas urađeno je 25 transplantacija srca i 60 srčanih pumpi za potporu rada srca. Rezultati su dobri. Prva četiri pacijenta sa transplantacijom srca su živa i do kraja godine će napuniti četiri godine novog i kvalitetnog života. Rezultati preživljavanja za srčane pumpe u pogledu preživljavanja nakon šest i 12 meseci su takođe dobri.

Gde smo, u poređenju sa evropskim zemljama, po broju transplantacija organa, ali i donora? Kako poboljšati situaciju?

– Srbija je na drugom mestu u svetu po preživljavanju ovih pacijenata u periodu do godinu dana od implantacije ovog uređaja, odmah iza Japana (preživljavanje 92 odsto Japan, a Srbija 90 odsto). Zbog izvanrednih rezultata iz ove obalsti KC Srbije je tri puta u toku 2015. i 2016. godine dobio prestižne diplome u radu od Evropske agencije za istraživanje kvaliteta – zlatnu, platinastu i dijamantsku. Prizanja su neosporna i ulivaju novu energiju i želju da se ovaj program transplantacije organa nastavi i dalje uzlaznom linijom. Neophodna je čvršća veza sa zdravstvenim centrima u Srbiji, kontinuirana edukacija medicinskog kadra i povećanje kapaciteta i komfora za srčane bolesnike. Neophodno je otvaranje novih kardiohiruških centara obzirom da postoje zainteresovani i strani ulagači.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.