– Kada je napunila šest meseci počela je da povraća, uz stalnu dijareju. Brzo smo je odveli u Dom zdravlja u mesto Koceljeva. Doktorka nam je objasnila da je u pitanju sasvim običan virus i poslala nas kući. Međutim, povraćanje nije prestajalo. Tog dana smo išli tri puta u Dom zdravlja. Primetila sam da je u toku dana sve više postajala bleda, i da uopšte ne urinira. Na kraju dana suprug je insistirao da nam doktorka da hitan uput za Šabac ili Beograd. Sledećeg jutra smo se uputili za Šabac. Nakon analize krvi i urina utvrđeno je da nešto nije u redu sa ureom. Iz Šapca su nas odmah poslali u Institut za majku i dete u Beogradu. Sreća u nesreći je bila ta što je to veče kad smo stigli u bolnicu dežurna doktorka bila baš nefrolog. Dijagnoza je bila primarna hiperoksilurija. To znači da jetra proizvodi više soli nego što bubreg može da očisti. Jednom rečju, bubrezi su bili u najboljem redu, ali jetra je pravila veliki problem Anastasiji. Zbog toga je odmah smeštena na intenzivnu negu Instituta za majku i dete, i uključena joj je hemodijaliza, odmah je krenulo čišćenje oksilata. To veče je završila na plazma ferezi. Mene i supruga su lekari poslali kuci, uz napomenu da budemo spremni ukoliko nas pozovu, priča za sajt Danasa mama Milena Vasić.

Posle nekoliko dana, Anastasija je pala u komu. Šest dana je bila u komi. Srećom, posle šest dana Anastasija je počela da se budi. Nakon toga, prebačena je u Tiršovu, u Centar za dijalizu, gde su joj mnogo pomogli dr Vukanić i prof. Krstić.

– Anastasija je na hemodijalizu išla narednih godinu dana. Naime, nije mogla odmah da se uradi transplatacija jer je Anastasija bila još mala i trebalo je vremena da poraste i pre svega dobije na kilaži kako bi orgazam mogao da podnese dalje lečenje. Bilo nam je daleko i naporno da putujemo svaki dan iz Koceljeve za Beograd pa je sugrug, s obzirom da je sveštenik, dobio sobu u Parohijskom domu na Vračaru, pored Hrama Svetog Save. Tako smo svaki dan vodili Anastasiju na hemodijalizu koja je trajala po četiri sata dnevno. Tada nismo znali da ćemo u toj sobi još mnogo vremena boraviti, ali kako se kasnije pokazalo u praksi, pet godina smo proveli u Parohijskom domu, objašnjava Milena.

Posle godinu dana hemodijalize Anastasija je upućena na kućnu dijalizu.

– Davanje dijalize u kućnim uslovima trajalo je godinu dana. Taj period mi je bio posebno težek jer je Anastasija nosila kateter, živeli smo u crkvenoj porti koja je stalno bila puna ljudi koji su želeli da je zagrle, pomiluju. Bila je mnogo živahna beba, a morala je da miruje što je bilo skoro nemoguće. Kad je napunila dve godine, morali smo da se vratimo u Beograd, ponovo na hemodijalizu. Međutim, u našoj zemlji nije postojao mali kateter koji bi mogao da se ugradi Anastasiji. Naravno, jedan kateter nam ništa nije značio jer se on menja na svakih mesec dana. Molili smo lekare iz drugih zemalja da nam ga pošalju. Tako smo prvi kateter dobili od lekara iz Francuske, priča Anastasijina mama.

Kako je vreme prolazilo, soli su iz jetre otišle na bubrege i oštetili ih. Trebalo je Anastasija da bude 12 sati na hemodijalizi. To je bilo nemoguće jer je hemodijaliza trajala obično četiri sata. Onda je konzilijum lekara odlučio da uvede treću smenu samo zbog Anastasije, Tako je ona naredne dve godine svake većeri bivala uključivana na hemodijalizu u 19 sati uveče, do 7 sati ujutru.

– Sve je to trajalo punih pet godina. Međutim, Anastasija je slabo napredovala. Iako je rođena sa 4.250 grama, kad je napunila dve godine imala je samo 5 kilograma. Jednostavno, sve što ona pojede, oduzme hemodijaliza. A nijedna bolnica u svetu neće da prihvati da radi transplataciju jetre i bubrega ukoliko dete nema bar devet kilograma težine. Naravno, stručnjaci kažu da bi idealna težina deteta u slučaju transplatacije ova dva organa bila 12 kilograma. Suprug i ja smo radili tipizaciju krvi. Analize su pokazale da sam ja mogla da budem dobar donor bubrega – kaže Milena.

Jedina zemlja koja je prihvatila da uradi ovako složenu i komplikovanu transplataciju bila je Francuska. Pregledi i transplatacija je koštala 200.000 evra, plus oko 100.000 evra troškovi prevoza i boravka u Francuskoj. U SAD je to bilo duplo skuplje.

Nakon što je Fond za zdravstveno osiguranje odobrio ova sredstva, a pomogla i crkva, Anastasija je samo čekala poziv za transplataciju.

– Jedno jutro u pola pet u našu sobu je utrčala sestra i sva srećna saopštila mi da su zvali lekari iz Francuske i da imaju bubreg za Anastasiju. Bila sam presrećna. Taj trenutak sam dugo čelaka. Anastasija je morala da stigne za šest sati u Lion na transplataciju. Tada je iskrsao problem, Srbija je imala samo dva JAT-ova aviona koja su bila zauzeta. Srećom, suprug je nazvao vladiku, a vladika nekog pilota prijatelja koji je prihvatio da odveze Anastsiju u Francusku. Tako smo zahvaljujući vezama koje je imao moj muž i zahvaljujući crkvi odleteli za Francusku. Stigli smo za tri sata u Francusku. Operacija je trebalo da traje oko 12 sati. Vreme nikako nije prolazilo, minut je za mene tada bio kao godina. Operacija je bila veoma teška i trajala je 16 sati. Anastasija je spavala pet dana, šesti dan su morali da je probude da ne bi došlo do oštećenja mozga. Intenzivna nega je trajala dva meseca, i usledilo je još dva meseca oporavka u francuskoj bolnici. Sve u svemu, šest i po meseci smo proveli u Francuskoj. Posle njene transplatacije išle smo još dva puta. Trebalo bi uskoro da odemo na još jednu kontrolu, navodi naša sagovornica.

– Anastasija sada ima 10 godina, pije devet vrsta lekova svaki dan, ali njen život se mnogo promenio. Veliki je borac. Raduje se i uživa u svakom danu, trči, igra fudbal i najaktivnija je na času fizičkog. Srećna je, vesela, ide u školu, odličan je đak.

– Sada ona pomaže meni: zajedno spremamo ručak, radimo domaće zadatke, gledamo filmove, šetamo, igramo se. Sada živimo pravi život i radujemo se svakom novom danu, kaže kroz osmeh majka ove desetogodišnjakinje.

Milena poziva sve ljude da budu donori.

– Ne treba ljudi da razmišljaju da li da postanu donori ili ne. Svako treba da bude donor, jer niko od nas ne zna šta ga sutra čeka. Država mora da još više promoviše donorstvo. To je bitno za sve one koji čekaju transplataciju organa, a posebno je važno za decu, poručuje Milena.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.