Foto: EPA / Koča Sulejmanović

Premijerka Brnabić rekla je da na donorskoj kartici koju je potpisala piše “Pristajem da se u slučaju moždane smrti moji organi i tkiva mogu upotrebiti za lečenje drugih lјudi“. Ona je istakla da je to trenutak kada vi nemate šta da izgubite, ali zato možete da pomognete nekom od hilјada lјudi koji se nalaze u životno bezizlaznoj situaciji.

„Potpisati donorsku karticu ne košta ništa, ne iziskuje napor, ali istovremeno pruža veliku nadu za one koji su životno ugroženi, jer su doniranje organa i transplantacije za mnoge jedina šansa da produže život i dobiju šansu. Doniranje organa je tema koja je opterećena predrasudama i stalno se o njoj debatuje. Zadatak institucija i celog društva je da je prihvate i da uspostave društveni konsenzus o značaju doniranja. Uloga pojedinaca veoma je važna, jer mi kao pojedinci potpisujemo donorske kartice i pomažemo jedni drugima. Činjenica je da se u Srbiji na listi čekanja za transplantaciju organa nalazi mnogo lјudi i da jedan donor može da spasi do četiri života“, navela je Brnabić.

Prema njenim rečima, dobar je osećaj pomoći drugima i dati doprinos društvu u kome živite. U demokratskoj zemlјi, dodala je, doniranje organa je vaš lični izbor koji vam niko ne može oduzeti niti nametnuti.

„Prema medicinskim statistikama, šansa da nam je organ potreban, dvadeset puta je veća nego da budemo donori i treba da budemo svesni da će transplantacija organa jednoga dana možda zatrebati upravo vama ili vašoj porodici“, naglasila je premijerka.

Direktor Fonda B92 Veran Matić takođe je među potpisinicima donorske kartice. On kaže da se među dokumentima koji su uvek uz njega nalaze kartice koje dokumentuju njegovu krvnu grupu i podatak da je dobrovoljni davalac krvi (s više od trideset davanja), da je davalac i po pozivu ako je nekome hitno potrebno, da daje i trombocite, kartica o tome da je dobrovoljni potencijalni davalac koštane srži, kao i kartica da je davalac organa u slučaju smrti.

„Mislim da je stvar ljudskosti i elementarnog identiteta smatrati da svaki građanin ima sličnu svest – da se sve ovo podrazumeva, i da se daju samo osnovni podaci koji bi pomogli da se realizuje brže i uspešnije spašavanje života onih kojima su potrebni krv, derivati krvi, koštana srž ili pojedini organi“, ukazao je Matić.

Direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević rekla je da je za nju zaveštanje organa značilo i određeni proboj kroz strah od smrti. Volju da se suoči sa konačnošću. Kako je agnostik, a razume vernike, one koji su to iskreno i uz uverenja, a ne zato što je pitanje vere stvar političke i nacionalne podobnosti, recimo i da je zaveštanje organa čin koji opet, može da načini samo čovek.

„Pa zato smatram da je čoveku i dato da živi sa drugim ljudima, na ovoj zemlji za sada, i da sa njima podeli ono što ima. Život je smisao života. Pored svega što se u njemu zbiva, što čovek čini kada uništava, svet je lep, zemlja je lepa, priroda čudesna, more je čudo koga ljudske oči vide. I tako je pre nas, i biće posle nas i neko će to videti, baš kao što će videti i svu lepotu koju je čovek stvorio kao graditelj, kao umetnik, kao naslednik, i kao roditelj. Možda je zaveštanje organa i prilika da još neko, kao i vi sve to, svu lepotu, vidi i doživi. Ako zatreba, a uvek nekome nešto treba, svi pripadamo čovečanstvu, iz toga proističe i naša sloboda izbora i odgovornost. Da delimo i jedno i drugo, pa napred“, navela je Pavićević.

Novinarka Insajdera Danica Vučenić, kao donor organa, ocenila je da bi želela da živi u društvu u kojoj se donorstvo podrazumeva i u kome donori nisu vest.  „Zapravo, bilo bi divno da ključno pitanje u Srbiji ne bude zašto je neko potpisao donorsku karticu, već zašto nije, jer bi to značilo da smo dileme i debate završili i da je humanost postala sastavni deo naše društvene stvarnosti, naša svakodnevnica“, naglasila je ona.

TV novinar Miloš Milovanović smatra da donorstvo nije pitanje izbora, nego mogućnosti i okolnosti. Ukoliko imamo mogućnost da pomognemo, dodao je on, a okolnosti nas stave u situaciju da to zaista možemo da učinimo, onda dilema ne postoji.

„Štaviše, postoji obaveza da to i uradimo. Ne postoji lepši osećaj od prvog trenutka roditeljstva. Sa srećom zbog davanja života verovatno se mogu uporediti jedino osećaj i saznanje o spasavanju i produžavanju života. Zato je dan kada sam ponosno potpisao donorsku karticu za mene jedan od najznačajnijih“, naglasio je Milovanović.

TV lice Suzana Zlatanović, poznatija kao Luna Lu, rekla je jednom da je razgovarajući o temi doniranja organa s najrazličitijim ljudima, shvatila da mi živimo u Carstvu sujeverja. Mnogi ne žele o tome “ni da misle” da ne bi privlačili nesreću, istakla je, a kamoli da o tome „pričaju naglas“.

„Druga stvar je strah da će se s njima nešto desiti ukoliko potpišu karticu, da će ih neko kidnapovati ili će ih u zdravstvenom sistemu prevariti, proglasiti bolesnim i ukrasti im organ zarad lične koristi. Scenariji se zaista kreću od naučno-fantastičnih do komično-bizarnih“, reči su Lune Lu.

I glumac Dragan Bjelogrlić naglasio je da je donor od 2000. Godine i to jedan od prvih u Srbiji, pošto njegova donorska kartica nosi jednocifren broj.

„Premda ne poznajem nikoga ko ima suprotan stav o ovoj temi od mene, sramotna činjenica je da smo na dnu evropske lestvice po broju doniranih organa. Žao mi je što ima mnogo stvari zbog kojih čovek može da se stidi u Srbiji, a ovo je sigurno jedna od njih“, izjavio je Bjelogrlić.

Njegova koleginica Tanja Bošković takođe je donor i istakla je da u svom poslu često u prilici da oživi divne ljude, istinske heroine, da im vrati duh na scenu kako bi i posle mnogo godina njihove reči mogle da se začuju.

„Tako sam i kampanju “Najvažniji poziv u životu”, koju Hemofarm Fondacija realizuje u saradnji s Ministarstvom zdravlja, shvatila kao čin podjednake uzvišenosti, kojom mali čovek na ovom “dunjaluku” ipak može da učini gotovo božansko delo i nekom produži život. Razmišljala sam da ću i ja možda jednom biti u situaciji da primim organ. I to se nikad ne zna. Posebno kada su mi lekari Biomedicine rekli da je dvadeset puta veća šansa da će mi zatrebati tuđi organ nego da moj organ ode nekom za transplantaciju“, rekla je Bošković.

Pisac Vladimir Arsenijević rekao je da je postao donor organa zato što je obeznađen – premda ne i iznenađen! – činjenicom da je Srbija, sa samo tri donora organa na milion stanovnika, na samom dnu lestvice među evropskim zemljama u kojima je u proseku dvadeset donora na milion stanovnika i zato što smatra da je svako nastojanje da se to tužno stanje promeni vredno aktivne podrške.

„Zato što mi to daruje jedan krajnje poseban osećaj da i nakon smrti mogu da budem od koristi a ne potpadam pod atavističko verovanje da smo kao osobe puki zbir naših sastavnih delova“, naveo je Arsenijević.

Za tekst korišćeni delovi blogova javnih ličnosti objavljenih u okviru blogova na sajtu Hemofarm Fondacije.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.