„Sve verske zajednice zalažu se za donorstvo, a njega ipak nema“

Nedostatak doniranih tkiva je jedina prepreka za obavljanje transplantacija, kaže za Danas.rs direktor te bolnice dr Milenko Stojković, ističući da je ove godine bilo svega dvadesetak takvih hiruških intervencija, od čega 14 kadaveričnih transplantacija i pet, šest autotransplantacija, što je dvostruko manje nego prošle godine.

On ističe da Srbija nema nikakav problem što se tiče kadrova, opremljenosti, mogućnosti da se transplantacije izvode, kao i tehničkih preduslova za čuvanje i kontrolu tkiva u očnoj banci, ali je problem što je donacija tkiva u padu, iako se posle uređenja zakonodavstva u toj oblasti i donošenja Zakona o presađivanju ljudskih organa i tkiva iz 2018. očekivalo suprotno.

„Sposobni smo da u vrlo kratkom vremenu operišemo sve te ljude sa liste čekanja, ali šta to vredi kad imate pojedine pacijente koji su skoro deset godina na listi pa nisu stigli na red zbog toga što je tkiva toliko malo da ne možete rešiti ni hitne slučajeve, ni apsolutno slepe ljude na oba oka u racionalnom vremenu. Dešava nam se da dođu ljudi koji su za hitno zbrinjavanje i da zapravo imate neka privremena rešenja za dobar deo njih, ali za jedan mali procenat tih ljudi ste u očajnoj situaciji, jer ne možete dobiti rožnjače nikako. Dovijate se na najneverovatnije moguće načine, radite nekakve hiruške inprovizacije da biste omogućili da te oči ne propadnu dok ne dođe do pojavljivanja prvog transplantata“, objašnjava dr Stojković situaciju sa kojom se suočavaju lekari na Klinici za očne bolesti.

Sa druge strane, on navodi da je jako teško kada ne mogu pacijentima, koji čekaju transplantaciju, da pruže neku izvesnu nadu da će transplantata biti u nekom racionalnom roku. Govoreći o malom broju donora, naš sagovornik kaže da kod nas postoji veoma čudna kulturološka situacija i da ne može da pronađe sasvim jasan kontekst zbog koga donorstvo tkiva i organa toliko odskače od opšte kulture stanovništva.

„Mi smo čak uvozili tkiva, viškove tkiva za transplantaciju iz inostranstva. Nama su građani skoro čitavog sveta donirali tkiva rožnjače, koje su transplantirane našim građanima, a mi sami nećemo da doniramo tkiva svojih preminulih srodnika za transplantaciju. To je veoma neobično“, ističe naš sagovornik.

Pogrešna uverenja o transplantaciji

Ne misli da su građani neinformisani o transplantaciji dodajući da na promociji donorstva rade i država i udruženje transplantiranih pacijenataa, ali je mišljenja da postoje nekoliko nivoa pogrešnih uverenja, zbog čega se kako kaže dr Stojković, narod okrenuo protiv transplantacije iz bizarnih razloga.

„Jedno je da verske zajednice u Srbiji ne podržavaju transplantaciju, što nije tačno. Drugo je, da se razmišlja o naruženju leša, ako bi se donirali organi ili tkiva, mada ne vidim osnova za to ni u jednoj od ovih velikih religija. Zatim, postoji strah naroda verovatno u vezi sa događajima kao što je „žuta kuća“, i ta činjenica da je verovatno neko na Kosovu ili u Albaniji ubijao srpske građane i uzimao organe. Da li je zaista moguće da se ta stvar toliko urezala u svest građanstva pa to što je potrebno ovde ljudima za lečenje osećamo kao da se nalazimo u žutoj kući. Nisam siguran da je to neki bitan razlog, ali imam neki utisak da je čak i ta stvar uticala na odnos prema transplantaciji. Ovde se rade stvari koje su pozitivne, a ne negativne i nemaju nikakve veze sa žutim kućama. Zaista ne mogu da verujem da neko može da poveruje da se ovde nekome ekstrahuju organi pa šalju u inostranstvo ili tako nešto“, navodi dr Stojković. On ocenjuje da je možda tome doprinela i pojava senzacionalističkih vesti koje su, kako ističe, podsticale strahove od doniranja, ali i kampanje pojedinih političkih stranaka protiv transplantacije.

„Niko ne može potpuno da shvati šta je razlog tolikog nedostatka međusobne solidarnosti. Pitam se kako nam ne padne na pamet da se kao narod pomalo ne stidimo toga što nam se dešava da nekad uvezemo tkivo koje je neko iz sveta donirao, ne razmišljajući kome, i da je za nas potpuno prirodno da dobijemo od nekog tkivo a mi sami ne bismo želeli da sebi u okviru ove zemlje dajemo“, ističe dr Stojković. Ali, s druge strane naglašava da je besmisleno insistirati u javnosti na tome kao moralnoj obavezi, već to treba da bude individualna odluka.

„Sve porodice u čitavom svetu suočene su sa istim tipom stresa kada izgube srodnika i zaista u trenutku odluke da se doniraju organi ili tkiva srodnika to je visoko etičan čin koji je potpuno individualan. Mi ne možemo nikada insistirati u javnosti na tome da to neko učini, znači insistiranje i neka vrsta moralnog obavezivanja javnosti da se to obavezno učini je besmislena. To mora biti individualna odluka“, objašnjava naš sagovornik.

Napominje da građanstvo ne treba da ima bojazan od doniranja i da u zakonu nije ništa problematično ni u načinu kako se tkiva uzimaju i distribuiraju, niti u načinu kako se prave prioriteti oko toga ko dobija organe ili tkiva transplantacojom. Doktor Stojković podseća da je i u EU bilo afera oko transplantacija, ali da se to nikada nije dogodilo u  Srbiji od kada se transplantacije izvode.

Inače, prva transplantacija rožnjače u Srbiji urađena je davne 1933. godine, a osamdesetih je bilo između 140 i 180 transplantacija godišnje. Zbog duge tradicije transplantacije u našoj zemlji, mnogi iz regiona žele da se operišu u Srbiji, međutim, kako kaže dr Stojković, nijedan stranac u Srbiji ne može da računa da će dobiti tkiva transplantacijom, jer su prioriteti građani Srbije.

Hrvatska ima i višak rožnjača

S druge strane Hrvatska, koja je inače članica Eurotransplanta, ima čak višak donorskih tkiva u odnosu na svoje potrebe za transplantacijama. Između 400 i 600 rožnjača dobiju kao donorske, a imaju između 200 i 300 operacija godišnje.

„Hrvati su svoj problem u potpunosti rešili sa stanovišta broja transplantata. Hrvatska je kopirala zapravo uspešan španski model, pa smo taj model u zakonodavstvu kopirali i mi. Sa stanovišta tradicije, mi smo čak i superiorni kod nas je transplantacija počela mnogo ranije nego u Hrvatskoj. Hrvati si učili da rade transplantaciju u Srbiji“, ističe dr Stojković.

Na pitanje da li bi situacija bila bolja da je Srbija članica Eurotransplanta, naš sagovornik ističe da ta organizacija može da bude relevantna za neke druge solidne organe i tkiva, ali ne i za rožnjače.

„Mi potpuno bez Eurotransplanta možemo da funkcionišemo u svakom pogledu. Prvo što mi moramo da shvatimo je da moramo doći do jednog nivoa samodovoljnosti u toj transplantaciji, jer meni nije poznato da ijedna evropska zemlja izuzev Irske ima nedostatak transplantata, a da je da kažem iole razvijenija. Mali je broj zemalja kojima se možda i ne isplati da razvijaju takvu vrstu hirurgije jer su toliko male da im nije do toga. Iz različitih oblasti šalju svoje pacijente u inostranstvo kada moraju, pa tako Makedonija čak i Slovenija nemaju transplantacije rožnjače, jer im se to organizaciono i finasijski ne isplati. Ono što bih voleo da ljudi znaju da u Srbiji sve te transplantacije koje su rađene do sada su rađene po svim programima koji su rađeni u svetu. Uspesi su bili u skladu sa onim što govori srpska literatura i nikada nije bilo nikakvih problema sa redistribucijom tih tkiva“, navodi dr Stojković i dodaje da se nada da će Srbija 2020. godine uspeti da uveze određen broj tkiva rožnjače kako bi povećala broj transplantacija.

I stogodišnjaci mogu da budu nekada dobri donori rožnjača

„U nekim slučajevima i stogodišnjaci mogu da budu dobri donori rožnjača. Starost nije apsolutna granica. U nekim situacijama je bolje imati nešto mlađa tkiva, ali je činjenica da postoje pacijenti kojima se može tranplantirati rožnjača stogodišnjaka i da to sasvim ima smisla. Tako da takva barijera u smislu darivanja ne treba da postoji. Te rožnjače se mogu analizirati u našoj banci i videti njihova struktura da li imaju dovoljan broj ćelija po kvadratnom milimetru to je jedan od uslova na osnovu toga se zaključuje da li su za transplantaciju. Naravno, bolest pacijenta kome treba transplantirati rožnjaču odlučuje da li je takva rožnjača podobna“, navodi dr Milenko Stojković.

Tekst je deo projekta „Karika života koja nedostaje“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.