Operacija je prošla u najboljem redu zahvaljujući najeminentnijim stručnjacima iz oblasti hepatologije, hirurgije, anestezije, interne medicine i celokupnom medicinskom osoblju Urgentnog Centra KCS. Trajala je nešto više od četiri sata, rađena je autotransfuzija, a postoperativni tok je prošao očekivano, bez komplikacija i ja sam trinaesti dan nakon operacije pušten na kućno lečenje – priča za Danas.rs Mladen Todić (38) iz Požarevca, prisećajući se svog iskustva i načina života pre i posle operacije.

– Život nakon transplantacije jetre je potpuno nov u bukvalnom smislu te reči. Fizičke promene su bile vidljive nakon prvih sati od transplantacije, koje su moji najbliži odmah i primetili. Ugojio sam se 20 kilograma za godinu dana, boja kože i beonjača su kao kod zdravog čoveka, što sada i jesam. Imam više snage da kvalitetnije provodim vreme sa svojom suprugom, ćerkicom, roditeljima, kumovima, prijateljima. Psihički sam druga osoba, u smislu da se više smejem, da sada umem da razgraničim bitne od nebitnih stvari, ljudi, situacija… – priča Mladen. Naglašava da mu je život pre transplantacije bio jako težak.

– Dugi, invazivni, česti pregledi i kontrole, dugi stacionarni dani na KCS, nerazumevanja i okretanja leđa na poslu od strane većine kolega, pune šake lekova nekoliko puta dnevno… Sve je to moglo da se izdrži nekako, ali iščekivanje transplantacije, poziva koji će mi promeniti život i koji je došao tek iz petog puta je bilo najteže. Kada ste svesni da bukvalno „venete“, i psihički i fizički, kada svakog dana kada pogledate u ogledalo vidite osobu koja lagano nestaje, a znate da nečije „da“, nečija saglasnost za doniranje organa može promeniti život, učiniti ga zdravijim i kvalitetnijim, i ne samo meni, već i mojim najbližima, e to je najteže u celom periodu pre transplantacije – kaže Mladen. Jasno se seća dana kada je dobio poziv za transplantaciju od doktorke Nataše Petrović, načelnice anestezije i reanimacije UC KCS, i emocija koje su se javile u tom trenutku – strah, sreća i istovremeno neizvesnost.

Najveći problem sa kojim se susreću ljudi koji čekaju na transplantaciju je, dodaje, iščekivanje i neizvesnost da će dočekati taj dan.

– Svaki dan se susreću sa činjenicom da njihov život zavisi od nečije saglasnosti, da će ozdraviti samo u slučaju da je rodbina potpiše u za njih najtežem trenutku, kada im njihov najbliži umre, da učine najhumaniji mogući čin. Jer je transplantacija u pojedinim slučajevima jedini način lečenja. Da ne govorimo o čestim i neprijatnim pregledima i kontroloma, nemogućnosti da vode normalan život, da rade, putuju, provode kvalitetno vreme sa svojim porodicama, prijateljima. Da bi bilo više saglasnosti, više transplantacija, više spašenih života neophodno je da imamo donore, da u slučaju moždane smrti, kada se porodica u najtežem trenutku pita za saglasnost, oni znaju da time nekome pomažu i da koliko god je teško, shvate da je to ipak najhumaniji mogući čin. Jako je bitno da svi shvatimo da su mnogo veće šanse da će nam tokom život zatrebati transplantacija nego da budemo donori odnosno da kada se jedan život ugasi, organi te osobe mogu da budu lek za pet i više osoba – naglašava i dodaje da bi svi morali da budemo svesniji o značaju donorstva – od države i društva, preko građana ali i medija.

– Sistem i država su u poslednje vreme uradili mnogo: ulaže se u edukaciju kadrova i opremanje zdravstvenih ustanova, Srbija je na dobrom putu da postane punopravni član Eurotransplanta. Ali da bi bilo više transplantacija, najvažnije je da u svakom trenutku razmišljamo da možemo da pomognemo. U Srbiji se sada rade i transplantacije srca kod odraslih, radimo transplantaciju bubrega i jetre, nadam se da će naši timovi uskoro početi da rade i transplantacije jetre kod dece, spremaju se za transplantaciju pluća, usavršavaju se mladi kadrovi, prave novi kapaciteti. Ali da bi bilo više transplantacija neophodno je da imamo i više donora – ističe Mladen. Zbog ličnog iskustva ali i brojnih predrasuda i strahova koji prate ovu temu, naš sagovornik je osnovao udruženje transplantiranih osoba i osoba kojma je potrebna transplantacija organa pod nazivom “Zajedno za novi život”.

– To je bio logičan sled druženja transplantiranih pacijenata na kontrolama, gde smo razmenjivali iskustva, govorili otvoreno o svojim problemima i preprekama sa kojima se susrećemo u svakoj sferi života pre i posle transplantacije. Ovo udruženje i moja malenkost kao njen predsednik će delovati u oblasti edukacije tj podizanju svesti stanovništva o značaju doniranja organa, promovisanju transplantacije kao jedinom načinu lečenja u pojedinim slučajevima, a ujedno će pružati podršku i medicinsku, pravnu, administrativnu, psihološku, finansijsku i svaku drugu moguću pomoć transplantiranim osobama i osobama koje su na listama čekanja za transplantaciju. Ono što nas je odmah na početku našeg rada izdvojilo od ostalih udruženja je što mi obuhvatamo i pacijente kojima je urađena hirurška intervencija transplantacije organa i pacijente koji su na listama čekanja, bez obzira koji je organ u pitanju. Članovi su ne samo pacijenti, već i zdravstveni radnici koji učestvuju u transplantacijama, lekari, novinari, pravnici i mnogi drugi – kaže Mladen, najavljujući brojne tribine na kojima će se pričati o temama vezanim za transplantaciju.

– Apelovao bih i pozvao sve humane ljude dobre volje da nam se pridruže i pomognu našoj borbi za povećanje broja saglasnosti, povećanje broja transplantacija, a samim tim i više spašenih života, jer ljudi koji su na listama čekanja svakim danom imaju sve manje vremena – zaključuje Mladen Todić.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.