Na listi rehabilitovanih nalazi se i nekoliko poznatih političara, intelektualaca i umetnika, kao što su dr Slobodan Jovanović, glumica Žanka Stokić, advokati Veljko Guberina i Slobodan Subotić, pisci Dragoslav Mihailović i Borislav Pekić, komunista Andrija Heberg, a krajem prošle godine rehabilitovan je i knez Pavle Karađorđević. Međutim, i pored podnetih zahteva nisu rehabilitovani general Dragoljub Draža Mihailović, poznati disident Milovan Đilas i predsednik vlade u vreme okupacije Srbije od nacističke Nemačke Milan Nedić.

U Ministarstvu pravde kažu za Danas da su do sada zaključena 22 sporazuma o rehabilitacinom obeštećenju. Kako ističu, isplate su izvršene u 16 slučajeva, dok je u toku obezbeđivanje novčanih sredstava za još šest sporazuma.

– Ukupan iznos koje je Ministarstvo isplatilo za zaključene sporazume je više od 14 miliona dinara, dok se obezbeđuju sredstva u iznosu od još četiri miliona dinara. U toku narednog meseca biće, prema planu, odlučeno o preostalim podnetim zahtevima, ističu u Ministarstvu pravde.áMeđutim, odgovor na pitanje ko su ljudi kojima će biti isplaćena obeštećenja i za šta su osuđeni, nismo uspeli da dobijemo.

Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, ekspert za problem političke rehabilitacije, kaže za naš list da je rehabilitacija političkih osuđenika jedan od važnih koraka u pravnom savladavanju autoritarne prošlosti.

– Taj korak je veoma težak i bolan, jer su tokom poluvekovne autoritarne vladavine i nepravne države u Srbiji brojna lica bila osuđivana mimo važećih pravnih normi ili na osnovu neprimerenih i necivilizacijskih propisa. Osnov kažnjavanja bila je politika partijske države i njena rigidna ideologija. Time je žrtvama političke represije naneta velika nepravda, a društvu istorijska sramota, ističe Trkulja. On dodaje da je u nastojanju da raskine sa praksom kršenja ljudskih prava, Narodna skupština dva puta glasala za Zakon o rehabilitaciji, prvi put 2006. godine, a onda i 2011.

Naš sagovornik ističe da je zakon iz 2006. godine u pravno tehničkom smislu jedan od najlošijih koji je donela skupština, a nije bio praćen ni donošenjem drugih zakona, kao što je zakon o otvaranju dosijea tajnih službi, kao i zakon o restituciji.

– Taj zakon je izneverio očekivanja kako žrtava političke represije, tako i stručne i šire javnosti. Reč je o zakonu koji žrtvi daje pravo samo na to da se presuda proglasi ništavnom, a žrtva smatra neosuđivanom, a kada je kažnjena bez odluke, da se utvrdi da je bila žrtva iz političkih razloga. Zakonodavac nije imao izgrađen stav o načinu na koji će pristupiti zakonskom regulisanju prava na obeštećenje žrtava političke represije. Stoga se on opredelio za pravnu rehabilitaciju u užem smislu, izostavivši potpuno rehabilitaciju u širem smislu, u vidu vraćanja naplaćene kazne, konfiskovane imovine, obeštećivanja za narušeno zdravlje ili prekinutu karijeru, priznavanja u radni staž vremena provedenog u zatvoru, ukazuje Trkulja. On naglašava da je u novom Zakonu o rehabilitaciji za rehabilitovane predviđena najšira lepeza prava, koja se mogu ostvariti.

– Novim rešenjima, osim što se, kao i starim, uređuje rehabilitacija osoba koje su iz političkih, verskih ili ideoloških razloga lišene života, slobode ili drugih prava od 1945. godine i pravne posledice, bliže se regulišu prava lica koja se rehabilituju tako da će steći mogućnost vraćanja oduzete imovine, posebnog novčanog dodatka i uvećanog penzijskog staža, ali i nadoknade za pretrpljen duševni bol. Isto pravo stiču i bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestra i vanbračni partneri. Mislim da je dobro što novi Zakona o rehabilitaciji ne ulazi u ono što se događalo u Drugom svetskom ratu i da oni za koje se utvrdi da su činili ratne zločine nemaju pravo na povraćaj imovine, objašnjava Trkulja.

Ipak, on naglašava da su novim zakonom samo delimično otklonjene slabosti starog. Ostalo je nedorečeno, između ostalog, i pitanje naknade licima koja su dobila sudsku rehabilitaciju.

Prema rečima našeg sagovornika, da bi se ostvarila potpuna politička rehabilitacija žrtava progona, potrebno je uraditi četiri bitna procesa, prvi je otvaranje dosijea tajnih službi o progonjenim licima, zatim lustracija ličnosti, koje su kao javni funkcioneri grubo kršili ljudska prava, potom puna pravna rehabilitacija, koja podrazumeva poništavanje njihovih kazni i obeštećenje i na kraju restitucija.

– Nažalost, Srbija još nema Zakon o otvaranju dosijea tajnih službi, a Zakon o lustraciji je ostao mrtvo slovo na papiru, što će veoma otežati pribavljanje relevantnog dokaznog materijala. Uz to, u mnogim slučajevima je nemoguće prikupiti neophodnu dokumentaciju, jer je mnogim licima suđeno bez valjanog postupka, mnogi dokumenti su uništavani, naglašava Trkulja. On dodaje da su proces rehabilitacije najbolje ostvarile Nemačka, Mađarska, Poljska, a od zemalja bivše Jugoslavije Slovenija.

– Za razliku od njih, političke elite u Srbiji nisu bile spremne da se uhvate u koštac sa ovim problemima, zaključuje Trkulja.

Naknade za boravak na Golom otoku

Kako je poznato, Srbija je do sada izdvojila 13,7 miliona dinara na ime obeštećenja za 15 političkih zatvorenika, koji su zbog svojih ideala i stavova osuđeni na boravak u zloglasnom zatvoru Goli otok. Svi oni su pravno rehabilitovani 2007. godine. Iako je Komisiji za obeštećenja u procesu rehabilitacije pristiglo 190 zahteva, odluka je bila doneta za samo 15 oštećenih.