Dug proces stvaranja hrišćanske Evrope

u starom i srednjem veku znalo se samo za njen severni, sredozemni deo. Razmišljanje u „evropskim“ kategorijama, dakle, moralo je da nastupi kasnije, kada je cela zemljina kugla već bila dovoljno poznata. U ranijim epohama razmišljalo se, pre svega, u kategorijama pojedinih imperija: najpre Egipta, potom imperija na Bliskom istoku koje su se stalno menjale, imperije Aleksandra Velikog, najzad, Rimske imperije.
Kad čitamo Dela apostolska, treba da zastanemo nad događajem koji je izuzetno važan za evangelizaciju Evrope, kao i za buduću istoriju same evropeizacije. To je ono što se dogodilo na atinskom Areopagu, kada je tamo došao Pavle i držao čuvenu propoved: „Ljudi Atinjani! Po svemu vidim da ste vrlo pobožni; jer prolazeći vašim gradom i motreći vaše svetinje, nađoh i oltar na kome je napisano: ’Bogu nepoznatome!’ Ono što vi ne poznajući poštujete, to je ono što ja vama javljam. Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, on, koji je gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenim hramovima. Njemu ne služe ruke čovečje, kao da bi mu što trebalo, njemu, koji sâm daje svima život i disanje i sve. On je učinio da svi ljudi, koji su svi od jedne krvi izišli, žive po svemu licu zemaljskome, odredivši trajanje vremena i granice njihovih stanova. On je hteo da oni traže Gospoda, i da se trude da ga nađu, mada nije daleko ni od jednoga od nas, jer u njemu imamo život i pokrete i biće. To i neki od vaših pesnika rekoše: ’Mi smo rod njegov’. Kad smo, dakle, rod Božji, nemamo da mislimo da Božanstvo liči zlatu ili srebru ili kamenju istesanom veštinom i radom ljudi. Ne vodeći računa o vremenima neznanja, javlja sad Bog svim ljudima da oni imaju da se pokaju; jer je on odredio dan u koji će celom svetu suditi po pravdi, preko čoveka koga utvrdi, o čemu dade svima pouzdan dokaz, uskrsnuvši ga iz mrtvih“ (Dap 17, 22-31).
Dok čitamo ove reči postajemo svesni da je Pavle stajao na Areopagu svestrano pripremljen: poznavao je filozofiju i grčku poeziju. Govoreći Atinjanima pošao je od ideje „nepoznatog Boga“ kojem su postavili oltar. O tom Bogu govori kada ukazuje na njegova večita svojstva: nematerijalnost, mudrost, svemogućnost, sveprisutnost i pravednost. Tako je, pribegavajući teodiceji u kojoj se obraćao isključivo razumu, Pavle pripremio auditorijum da sluša poslanicu o tajni otelovljenja. Na taj način mogao je da govori o otkrivanju Boga u čoveku, o raspetom i vaskrslom Hristu. Pa ipak, baš na tom mestu atinski slušaoci, koji su, čini se, do tada odobravali njegovo učenje, reagovali su negativno. „Kad čuše reč o uskrsenju iz mrtvih, tad se jedni rugahu, a jedni rekoše: Slušaćemo te o tome drugi put“ (Dap 17, 32). Tako se Pavlova misija na Areopagu neuspelo okončala, mada su mu se neki slušaoci priključili i poverovali mu. Među njima je – prema tradiciji – bio Dionisije Areopagit.
Zašto sam u celosti citirao taj Pavlov govor na Areopagu? Zato što on, na neki način, predstavlja uvod u ono što je u dalekoj budućnosti hrišćanstvo trebalo da učini u Evropi. Posle izvanrednog perioda razvoja evangelizacije koja je tokom prvog milenijuma doprla u gotovo sve evropske zemlje, nastupio je srednji vek sa svojim hrišćanskim univerzalizmom; srednji vek jednostavne, snažne i duboke vere; srednji vek romanskih i gotskih katedrala i prekrasnih teoloških summa. Činilo se da je evangelizacija Evrope ne samo završena nego i višestruko zrela: zrela ne samo u oblasti filozofske i teološke misli nego i u oblasti umetnosti i sakralne arhitekture, kao i na polju društvene solidarnosti (umetnička i zanatska udruženja, bratstva, bolnice…). Pa ipak, od 1054. godine ta toliko zrela Evropa nosila je u svom organizmu duboku ranu velike šizme. Dva plućna krila prestala su da delaju u jednom organizmu Crkve, kao da je svako činilo zaseban organizam. Ta podela obeležila je duhovni život Evrope od početka drugog milenijuma.