Foto: Fonet Tv

Tačnije, one su 9. oktobra 1991. godine prvi put izašle na ulice Beograda, kada su započele nenasilan otpor ratu i politici srpskog režima. Od tada su još uvek na ulicama, zalažući se za politiku nenasilja, antifašizma, antimilitarizma, solidarnosti, feminizma…, uprkos konstantnim pritiscima vlasti i netrpeljivosti od nacionalističkih grupacija.

– Jedini period kad nismo imale pritiske jeste Đinđićevo vreme, sve ostale vlasti su nas kinjile na svim nivoima. Preživele smo sve vrste presije, i horizontalne i vertikalne, kaže Zajović, čija je organizacija odlučna u tome da se nikad ne prilagođava nijednom obliku vlasti. Kako ističe, mi smo dokaz da je Srbija jedan „prostor nekažnjivog i nekažnjenog nasilja prema slobodnomislećim osobama, koje se kritički odnose prema svakoj vlasti, što je za državu veliki problem“.

Najznačajnije aktivnosti Žena u crnom jeste rad sa ženama žrtvama nasilja.

– Veoma dragoceno iskustvo je rad sa ženama žrtvama najvećih ratnih zločina. Ono je obostrano važno, jer ih ne želimo svesti samo na poziciju žrtve, već računamo na njihovo dostojanstvo, kaže ona. Iz tog razloga, kako dodaje Zajović, organizovan je Ženski sud – feministički pristup pravdi, koji predstavlja prostor za glasove žena, gde one postaju subjekti pravde, i gde se mnogo dublje zadire u iskustva žrtava rata nego što to čine zvanični sudovi. Zajović ističe veliki doprinos osoba iz akademske zajednice, koji je „već godinama apsolutno volonterski i pun solidarnosti“.
– U svakom procesu sa ženama žrtvama nasilja proizvele smo nove paradigme znanja i nove teorijske pristupe, kroz solidarnost i zajedničko promišljanje. To je ono što su se Žene u crnom od prvog dana trudile da rade – zaključuje Zajović.