Džoni i Džimi padaju 200 kilometara na sat

Kroz taj otvor u vazduhoplovu nestajali su jedan po jedan padobranac, nakon što bi im strogi organizator iskakanja uzimao gurtlu i prijateljski ih, onako lički, udarao po ramenu u znak prijateljstva i hrabrenja po principu „nije to ništa, ajde časkom obavi to“.

Iako sam znao da neću skakati, uostalom nisam ni imao padobran (a možda baš zato) neka su se jeza i grč uvukli u stomak, borio sam se sa mišlju da zatražim padobran i da skočim i ja jer sam na kraju ostao sam u putničkom prostoru, ako izuzmem pilota, kopilota i komandira iskakanja. Po onoj, kud svi Turci…

Jedno je moj zanos, a drugo precizni i odgovorni padobranci, iz 63. padobranske brigade kod kojih se sve veoma precizno zna i nema mesta nekoj improvizaciji, iako sve to izgleda na rubu spilbergovske avanture. Tu sam video da bukvalno skače čitava jedinica, uključujući kuvara i lekara! Ko jednom to oseti, ne zaboravlja lako. Dogovorio sam susret sa Slobodanom Nikolićem Džonijem (42), jednim od najboljih padobranaca u našoj zemlji. Zapravo probni padobranac, zastavnik Vojske Srbije u Tehničkom opitnom centru, u delu koji se zove Centar za letna ispitivanja.

Iako sam ustao veoma rano da bih na vreme stigao u Batajnicu gde je pomenuti centar, ipak nisam bio tamo među prvima. Prošao sam pored stare zgrade Centra na kojoj se vide svi tragovi bombardovanja 1999. godine. Džoni se već vraćao sa doručka na kojem je bio posle pripremnog marša od deset kilometara.

– Dobro jutro, izvolite, da vas upoznam, ovo je moj drug i kolega, takođe probni padobranac Džimi…

– Šta je ovo, ja kao da sam u britanskom Kraljevskom vazduhoplovstvu (RAF), a ne u Vojsci Srbije. Džoni i Džimi!?

– Izgleda kao vic iz crtanih filmova, ali nije. Takvi su nam nadimci iz detinjstva, inače ja sam Nebojša Jandrić (42), stariji vodnik prve klase.

Započinjem sa Džonijem razgovor o njegovim aktivnostima, bavio se boksom, ronjenjem, u poslednje vreme posebno motornim paraglajdingom, a on mi objašnjava:

– Uzletim evo sa ovakvim motorom na leđima i velikim padobranskim krilom iz Beograda i posetim rođake u Šapcu. Do tamo mi je dovoljno jedno punjenje motora, koji se kreće brzinom od četrdeset kilometara na sat, ostanem i na ručku, odmorim se pa nazad u Beograd. Na sličan način obišao sam mnoga mesta, posebno Rtanj i Rajac – dok pričamo Džoni to i pokazuje na snimku koji ima na laptopu.

– To ispada kao relaksacija posle posla probnog pilota – nastavljam razgovor.

– Da, ovde u opitnom centru radimo nas dvojica padobranaca među pilotima. Naš je posao da isprobavamo reagovanje različitih vrsta padobrana u raznim uslovima. Evo ovde je snimak, ovaj što hoda kao patka to sam ja, sa padobranima i dodatnim teretom od šezdeset kilograma sa kojim prizemljujem.

– Od osnivanja opitnog centra 1937. godine ovde je bilo veoma malo padobranaca na ovakvim poslovima, koliko znam posle Drugog svetskog rata do danas, uključujući nas dvojicu, svega jedanaest – dodaje Džimi, inače državni reprezentativac u padobranstvu, koji takođe ispred sebe ima laptop i pokazuje mi snimke sa takmičenja u svom civilnom klubu. Iza sebe Džimi ima oko dve i po hiljade skokova pod različitim uslovima, a to podrazumeva skok na cilj, nebesko ronjenje (sky-diving) sa pravljenjem figura i paraskiying ili padobransko skijanje. To nije skok sa skijama, što bi se dalo zaključiti iz imena, nego skok u planinu, pa prelaženje na skije i dolazak do cilja.

– Uh, vama kao da nije dosta padobranstva, pa obojica imate i žestoke aktivnosti u slobodno vreme…

– Ovo je posao za takve ljude, meni je to, a i Džimiju, u prirodi. To je nešto što se ne uči u školi, to ili imaš ili nemaš. Možeš li da skočiš i kako skačeš, jesi li priseban, koncentrisan na ono što treba da uradiš. Čitava je stvar u tome. Nema puno vremena za neke druge stvari. Ako se zna da se padobran otvara na otprilike devetsto metara iznad zemlje, a da onda sledi oko dvesta metara propadanja do konačnog otvaranja kupole, ostaje još 700 metara da prizemljenja, a to je za nekih 12 sekundi. I ništa više i ništa manje. Neki kažu da je nebo granica. Ne, nije, nebo je otvoreno, nije granica, zemlja je granica! – objašnjava Džoni.

– Brzine kojima padobranac pada su oko 200 kilometara na sat, s tim da je to u pikiranju i 270 kilometara na sat. To je deo naše vojne karijere. Volimo da radimo nešto što znamo, a ima i onoga da je izazov raditi nešto što malo ko radi. Pri tome smo sve vreme u struci, dajemo i razmenjujemo savete sa pilotima, našim drugovima i sa proizvođačima – dodaje Džimi.

– Ranije smo dosta radili za „Kluz“, dok je u toj kompaniji bio veliki padobranski program, a i sada radimo za njih. Nešto manje, ali saradnja traje. Bavimo se prototipovima, nečim što tek treba da se prihvati u upotrebi. Nisu to samo padobrani nego i kompletna oprema, kaciga, naočare, brile, rukavice, čizme sa zaštitom skočnog zgloba. Sve je to važno, kao i doleko koje će se nositi jer je na svakih 1000 metara visine temperatura nekih šest stepeni niža nego na zemlji. Kada se tome pridoda strujanje vazduha temperatura je i znatno niža. Bez kvalitetne opreme to se ne radi. Imamo glavni padobran koji nekada jednostavno odbacujemo da bismo ispitali pomoćni i njegove reakcije, a u tom slučaju imamo i treći koji nam je rezerva za svaki slučaj – uvodi me u osnove padobranstva Džoni.

Komandant ih zove na kratak razgovor tako da me za par minuta ostavljaju samog. Razgledam njihove uspomene sa različitih mitinga na kojima su učestvovali po celom svetu i onih kada su dočekivali strane kolege u Batajnici. Svet rada, hrabrosti i istraživanja. To sam im i rekao kada su se vratili sa novim dnevnim zaduženjima, koje se sastoje u pripremama i obavljanju otprilike tri skoka, iz aviona ili helikoptera, u zavisnosti od meteoroloških prilika. Pitam ih kakve su reakcije drugih na njihovu profesiju, a Džoni će sa osmehom:

– Ko normalan još skače iz ispravnog aviona.

Kako se postaje vrhunski u vazduhu

Obojica sagovornika su prošla izuzetno zahtevnu školu 63. padobranske jedinice iz Niša, a tu se traži jedna od najviših specijalističkih obuka koje uopšte postoje u savremenim armijama. I gotovo strasna odanost formaciji kojoj se pripada i po sposobnostima i po izboru. Imali su sreće da su ispunili još jedan zahtev, a to je da su medicinski testovi pokazali da imaju odlično zdravlje. Posle toga su bili vrhunski padobranci pa dugogodišnji instruktori, da bi kao kruna usledio status probnog padobranca.