Građane u Španiji je udružio ekonomski i socijalni očaj. Oni su izašli na ulice da se usprotive politici štednje koju je nametnula Evropska unija i za koju oni misle da ih vodi u propast. Oni žele posao, dostojanstvo i plate koje idu uz to. Bes pojedinih imao je jasan antikapitalistički i antiglobalizacijski ton.

U poljskoj prestonici katoličke i konzervativne partije zajedno s radničkim sindikatom „Solidarnost“, podstaknuti reakcionarnom hrišćanskom radio-mrežom „Radio Marija“, okupili su se više iz političkih i kulturoloških, nego iz ekonomskih razloga. U ime odbrane slobode medija, kritikovali su Vladu koju su ocenili kao previše „centrističku“ i nedovoljno „poljsku“.

Čuvena je razlika koju je pre deset godina tadašnji ministar odbrane SAD Donald Ramsfeld napravio između „stare“ i „nove“ Evrope na osnovu njihovih stavova prema Americi i ratu u Iraku. Nova Evropa (bar Vlade njenih zemalja) koja je shvatala potrebu da se projektuje moć, bila je s Marsa, dok je Stara Evropa (s velikim izuzetkom Britanije), koja je tonula u kulturu slabosti, bila je s Venere. Razlike između demonstracija u Madridu i Varšavi ukazuju da razlika između Stare i Nove Evrope još uvek važi, mada ne onako kako je Ramsfeld mislio.

Naravno, bilo bi pogrešno porediti Poljsku u usponu sa Španijom koja propada. S obzirom na sveukupnu evropsku krizu, čak ni poljska ekonomija više ne napreduje. Stopa nezaposlenosti je oko deset odsto (stopa rasta u Španiji je negativna). Međutim, postoji upadljiva razlika između raspoloženja u ove dve zemlje, kao i u načinu na koji shvataju Evropu i njihove uloge u njoj.

Poljska, koja još nije država-članica evrozone, ne vidi alternativu za EU. Zemlja se u potpunosti pomirila sa strateškim povlačenjem SAD sa evropskog kontinenta iako Poljaci imaju opsesivni strah od Rusije kao nikada ranije. I mogu li da se krive za to, s obzirom da je Rusija, izgleda, nostalgična prema svojoj imperijalnoj tradiciji kao nikada ranije?

Ali, imajući u vidu politički razvoj Ukrajine, a da ne spominjemo Belorusiju, Poljska ne može više da sanja o istočnoj budućnosti. Jedini put Poljske ide ka Zapadu, ali više ka evropskom nego ka američkom zapadu. Poljska ima koristi od ekonomskog rasta i prosperiteta u Nemačkoj, svog neposrednog suseda na zapadu i najbližeg saveznika. Pomirenje između dve zemlje bilo je jedno od njihovih najvećih dostignuća, a Poljska je možda po prvi put u istoriji na pravom mestu, blizu Berlina, u pravo vreme. Suprotno tome, stiče se utisak da se Španija kreće ka jugu, figurativno ako ne bukvalno. Međutim, Španija neumoljivo i legitimno odbija da je porede s Grčkom. Uzmite u obzir njenu modernu infrastrukturu, dinamiku njenih mladih preduzetnika i međunarodno priznati kvalitet njenih kulturnih dobara. Španci su u pravu.

Ali Španija sve više shvata Evropu kao problem, a ne kao rešenje. Nije reč o tome da njen narod želi da napusti evrozonu koliko o tome da Španija želi da ostane to što jeste, odnosno da održava stil života koji je uglavnom posledica klime.

EU je za Poljake još uvek oruđe za modernizaciju, dok je Španci sve više shvataju sinonimom za napad na čast, ako ne i na njihovu suštinu. Kako se mogu udružiti države članice s tako različitim emocijama? I kako Evropa može da se kreće napred s tako živopisnom hijerarhijom? Španci se vređaju kada ih porede s Grcima, Poljaci se šokiraju kada ih porede sa Špancima, Francuzi odbijaju da ih porede sa Italijanima, i tako dalje, u začaranom krugu. Ipak, ne tako davno, nakon pada Franka, Poljaci su na Španiju gledali sa zavišću.

To me podseća na jedan razgovor s poljskim istoričarom, državnikom i političarom Bronislavom Geremekom 1978. kada smo delili kancelariju u Vašingtonu. Prema njegovom mišljenju, Poljska i Španija su dugo imale na neki način paralelnu istoriju. Ni jedna ni druga nisu mogle da modernizuju institucije, i obe su počele da propadaju nakon izuzetnog istorijskog perioda između kraja XV i početka XVIII veka. Poljska je čak nestala s mape Evrope, postavši žrtva strašne pohlepe svojih suseda.

Demokratija se vratila u Španiju 1975. i zemlja je uskoro povratila svoje mesto u Evropi, baš kada se činilo da se Poljska zarobila u svojoj tragičnoj istoriji. Međutim, jedanaest godina nakon mog razgovora sa Geremekom došlo je do propasti komunizma u Poljskoj i 2004. „povratak“ ove zemlje Evropi bio je potpun.

Poljaci danas ne misle da ih je Evropa prevarila. Gotovo svuda možete videti opipljive znake podrške EU – most ovde, škola onde. Nasuprot tome, u Španiji je razočarenje Unijom zamenilo entuzijazam iz perioda Movida. Odgovor na pitanje da li je to i dalje tačno će najverovatnije odrediti budućnost Evrope.

Autor je osnivač Francuskog instituta za međunarodne poslove (IFRI) i profesor na Institutu političkih nauka u Parizu