Evropa na putu nestanka

Jozef Racinger – Benedikt XVI: Evropa – Njeni temelji danas i sutra (5)

Sadašnji papa Benedikt XVI zasigurno spada u najznačajnije teologe današnjice. U knjizi čije delove uz ljubaznost beogradskog izdavača „Novoli“ objavljujemo u feljtonu, autor se otvoreno suočava s ključnim pitanjima evropskog identiteta: Kako je nastala Evropa i koje su njene granice, šta su temelji evropskog identiteta? Ko ima pravo da se naziva Evropejcem i uđe u novu Evropu? Na osnovu tih pitanja on ističe značenje upornog naglašavanja duhovnih korena Evrope i moralnog temelja politike EU.

Postoji čudno odsustvo želje za budućnošću. Deca koja su budućnost doživljavaju se kao pretnja sadašnjosti. Ona nam odnose deo našeg života, tako se razmišlja. Ona nisu nada, nego ograničenje sadašnjosti. Nemoguće je ne porediti tu situaciju sa padom Rimskog carstva: i ono je funkcionisalo kao veliki istorijski okvir, ali u suštini je već živelo na uštrb onih koji su ga urušavali, zato što sami nisu imali vitalnu energiju za njegov nastavak.

Ovim stižemo do problema sadašnjosti. U pogledu budućnosti Evrope nailazimo na dve dijagnoze koje su pritivrečne. Sa jedne strane stoji teza Osvalda Špenglera koji je verovao da može da utvrdi za svaki izraz kulture neku vrstu prirodnog zakona: postoji trenutak nastajanja, postepenog rasta, cvetanje kulture, lagano slabljenje, starenje i smrt. Špengler obogaćuje svoju tezu na impresivan način, dokumentovanjem činjenica iz istorije kulture, u kojima se može uočiti taj prirodni zakon. Njegova teza je da je Zapadni svet došao do svog kraja, da nezadrživo trči ka smrti kontinentalne kulture bez obzira na sve pokušaje da se to spreči. Naravno, Evropa svoje bogatstvo može preneti nekoj kulturi u usponu, kao što se i ranije dešavalo kada je neka kultura nestajala, zato što ima dragoceno iskustvo za sobom.

Ova teza žigosana kao biologistička, naišla je na tvrde protivnike između dva svetska rata, pre svega u katoličkim krugovima. Na impresivan način protiv nje je ustao Arnold Tojnbi, sa postulatima kojima se danas malo ko bavi. Tojnbi uviđa razliku između materijalno-tehničkog razvoja sa jedne strane i realnog razvoja, koji on definiše kao spiritualizaciju. Priznaje da Zapad – zapadni svet – prolazi kroz krizu, koju on vidi u činjenici napuštanja religije i jačanja kulta tehnike, nacije, militarizma. Kriza po njegovom mišljenju kao posledicu donosi: sekularizam.

Ukoliko se poznaje uzrok krize može se naći i put ozdravljenja: neophodno je ponovo uvesti religiozni faktor, po njemu to su religiozna nasleđa svih kultura, a iznad svega „ono što je ostalo od zapadnog hrišćanstva“. Biologističkoj teoriji se suprotstavlja voluntaristička, koja se oslanja na kreativnu manjinu i izuzetne pojedince.

Pitanje koje se nameće je sledeće: da li je tačna ova dijagnoza? Ako jeste, da li je u našoj moći da uvedemo ponovo religiozni momenat u sintezi preostalog hrišćanstva i religioznog nasleđa čovečanstva? U poslednje vreme pitanje između Špenglera i Tojnbija ostaje otvoreno, zato što ne možemo gledati u budućnost. Nezavisno od toga, postavljamo pitanje na čemu gradimo garancije za budućnost i na kojim temeljima Evropa može da živi unutrašnji identitet imajući u vidu sve istorijske metamorfoze. Jednostavnije: šta danas i sutra mogu da osiguraju čovekovo dostojanstvo i njegovu egzistenciju.

Radi odgovora na to pitanje moramo, još jedanput, da pogledamo sadašnjost a istovremeno i da imamo u vidu njene istorijske korene. Stali smo kod Francuske revolucije u XIX veku. Tada su nastala dva nova evropska modela. U latinskim narodima nastaje laički model: država je strogo odvojena od vere i njenih institucija, koje su prepuštene privatnoj sferi. Država sama odbija religiozni osnov i priznaje bazu zasnovanu na moralu i intuiciji. Nasuprot razumu ovi sistemi su se pokazali slabašni i lako postajali žrtva diktature. Oni preživljavaju samo zato što delovi starog moralnog sistema nastavljaju da egzistiraju i time postoji konsenzus osnova morala. Sa druge strane, u germanskom svetu postoje na različite načine modeli državne crkve liberalnog protestantizma, u kome hrišćanska iluministička religija, u suštini stvorena kao moralna – sa formama vere koju garantuje država – garantuje moralni konsenzus i širok religiozni temelj, kome se pojedinačne vere koje nisu državne moraju prilagoditi. Ovaj model u Velikoj Britaniji, u skandinavskim zemljama a u prvo vreme i u Nemačkoj, kojom su dominirali Prusi, dugo vremena je omogućavao koheziju države i društva.

Nastavlja se