Gde su zlatne kočije

Rimskim kočijašima je planinski put kojim su išli bio nepoznat, zastali su da se odmore u jednoj od mnogobrojnih pećina kod Radenke i Brnjice. Od tog trenutka im se gubi svaki trag. U jednoj od tih pećini su, kako kažu starosedeoci, ljudi kasnije misteriozno nestajali. Onaj ko bi ušao u pećinu da bi je istražio i proverio nije li u njoj zaista skriven zlatan ovan rimskih legionara, nikad se više nije vratio svom staništu. Zlatna kočija je iz Rima stigla u Viminacijum (današnji Kostolac) a rimski car je planirao da uz pratnju malog broja vojnika preko Lepenskog vira nastavi put ka Egiptu gde je trebalo da bude poklonjen nekoj egipatskoj princezi.

– Niko još ne zna šta kriju ove pećine, kaže Petar Andjelković iz Kučeva i dodaje:

– I ne samo one, jer ovde ima dvadesetak mističnih pećinskih ulaza. Lovci koji su odlazili u lov videli su ulaz toliko veliki da i konj u njega može da uđe. Ali, niko se još nije usudio da istraži unutrašnjost ove pećine, ko zna šta bi sve otkrio, a možda bi i legenda o sakrivenoj zlatnoj rimskoj kočiji konačno postala jasnija.

Šumske vile

U ovom mističnom kraju naslonjenom na Homoljske planine pojavljivale su se, kaže priča iz starih vremena, i šumske vile. Kučevački slikar Petar Anđelković ih nije video, ali se kao dečak naslušao brojnih priča o vilama i vilenjacima koje je ugradio u njegovim slikama i predmetima koje izrađuje.

Čovek sa rogovima

Anđelković priča pripovetku koju je davno čuo, a radi se o tome da je jednom prilikom neka žena vozila zaprežna kola i držala vranca za uzde, a zaova sedela do nje. Počela je naglo da se okreće jer je kraj puta ugledala čoveka s rogovima i bradom. Uhvatio se za šarage zaprežnih kola i one su ga vukle sve dok se nije pojavilo prvo jače seosko osvetlenje. Kad je svetlost obasjala zapregu čovek s rogovima se otkačio od zaprege a konj umirio iako je galopirao skoro dva kilometra.