General Mladić viđen na mestima pogubljenja

Izabrana procedura je morala da bude kratka: čitanje optužnice, podnošenje dokaza i saslušanje nekoliko svedoka. Pred stotinjak novinara koji su zauzeli mesta u delu rezervisanom za publiku Klod Žorda je precizirao značaj procedure: ukazati na zločine kojima se terete Mladić i Karadžić, predstavljeni kao individualno odgovorni za strahote. „Upotreba člana 61 bila je u potpunosti u mojoj nadležnosti“, zaključuje danas ovaj francuski sudija. „Trebalo ju je upotrebiti da bi se potvrdila egzemplarnost našeg postupka. Tog dana je Karadžić našao za shodno da opunomoći jednog advokata. U razgovoru koji je prethodio otvaranju rasprave, advokat je upitan da li se iz njegovog prisustva može zaključiti da priznaje autoritet Tribunala. S obzirom na njegov odrečan odgovor, morao je da sedne u deo sale rezervisan za publiku“.
Nisu sve kolege imale taj elan. Neki, kao kineski sudija Haopei Li, često su se čudili što je Francuz toliko aktivan. „Zbog čega se toliko unositi?“ Ročišta su se okončala 11. jula 1996, tačno godinu dana posle pada enklave, sastavljanjem međunarodnih naloga za hapšenje Karadžića i Mladića, još jednom okrivljenih za genocid i zločin protiv čovečnosti. Slobodan Milošević nije diran.
Pitanje tužioca Harmona inspektoru Rijezu na javnoj raspravi: „Da li je Mladić viđen na tim lokacijama?“ Odgovor: „Viđen je 14. jula u školi u mestu Grbavci. Objašnjavao je zarobljenicima da je suočen s tehničkim teškoćama oko njihove zamene, ali da će se situacija deblokirati. Malo po njegovom odlasku, zarobljenici (…) su odvedeni na obližnje mesto egzekucije. Tokom večeri Mladić je viđen tamo kada su egzekucije već počele.“ Mladić se često pojavljivao na tim tragičnim lokacijama. Primećen je u hangaru u Bratuncu 12. uveče, u Sandićima i u Novoj Kasabi 13, u školi u Grbovcima 14. jula. Svaki put bi njegov dolazak prethodio razularenom nasilju i ubijanjima.
Pet godina kasnije, februara 2001, u Narodnoj skupštini Rijez je u odgovoru na jedno pitanje poslanika Fransoa Lamija precizirao: „Sama operacija je svakako proistekla iz glave generala Mladića. Nju je vodio Generalštab, uglavnom obaveštajna služba i služba bezbednosti. Pukovnik Ljubo Beara bio je glavni organizator. Bila je to združena operacija Drinskog korpusa i Generalštaba inicirana s najvišeg nivoa. Osim onih koji misle da su optuženi i koji su pobegli, svi ostali počinioci masakra stanuju na licu mesta i zauzimaju položaje u policiji, vojsci, politici.“
Tu je inspektor svedočio o drugoj strani svoje misije. Istraživanje uslova u kojima se dogodio masakr imalo je smisla samo ukoliko je vodio identifikaciji odgovornih u cilju njihovog privođenja. Tome se pristupilo počev od 1998. s podacima dobijenim od Britanaca i Amerikanaca iz odgovarajućih sektora. Bila je to operacija „Hor“ (Chorale), čiji je cilj bio da se sistematski pretresaju štabovi sukobljenih strana, zatim da se saslušaju lica identifikovana u lancu komandovanja. Balističke ekspertize realizovane na više od 3.000 komada oružja koje su ameri;ki vojnici oduzeli prilikom jedne sveobuhvatne akcije nazvane „Maraton“ pokazale su se uzaludnim. Američka administracija, međutim, nije oklevala da pozajmi svoju najbolju opremu, posebno mašinu za poređenje balističkih putanja koja vredi 600.000 dolara.
Pod rukovodstvom inspektora Rijeza, saslušanja osumnjičenih ili svedoka, vojnih lica, policajaca i političara vođena su u Banjaluci od decembra 1998. do kraja 2001. Milorad Dodik, koji je jedno kratko vreme bio na mestu predsednika vlade bosanskih Srba, garantovao je postupak iako je Ministarstvo odbrane Republike Srpske veoma oštro reagovalo. U jednom kominikeu ova inicijativa je okvalifikovana kao uznemiravanje. „Tekst je bio tako žestok da sam, dok sam ga čitao, iznenada imao utisak da mi je na leđima nacrtana meta!“ – seća se jedan policajac. Trećina pozvanih lica pristala su da odgovore na poziv. Kao i u svakoj totalitarnoj državi, u vojsci bosanskih Srba (VRS) mešala se klasična hijerarhija s kadrovima iz oblasti bezbednosti i političke kontrole. Prisustvo tih paralelnih struktura unutar jedinica komplikovalo je identifikovanje odgovornosti. Žan-Rene Rijez poredi tu etapu istrage sa izgradnjom zidova neke kuće… „Temelji su materijalni dokazi o genocidu. Njihovim istraživanjem bavili smo se do 1997. Zatim smo pokušali da shvatimo kako je masakr organizovan, a potom je trebalo svakog od počinilaca imenovati. To je bila treća faza naše istrage, kao kada gradite krov na kući.“ I tu se moralo napredovati po etapama, izvlačeći maksimum informacija od prvih zatvorenika.
Nastavlja se