Gvožđe moraš osetiti u rukama

Starog Pirota više nema, a od nekada mnogobrojnih zanatskih radnji ostalo je tek nekoliko. Poslednje pirotske zanatlije, po kojima je ovaj grad bio poznat, mogu se izbrojati na prste jedne ruke. U Tijabari, starom i nekada zanatskom delu grada, zubu vremena odoleva jedna od poslednjih kovačkih radnji. Vlasnik je Dragan Durmišević (54), a njegova kovačka radnja stara je oko 120 godina. On nastavlja porodičnu tradiciju .
U radnji gotovo da ništa nije promenjeno. Izuzev starog meha kojim se raspaljivao žar, sada se to radi na struju, ali su ostali čekić, klešta i nakovanj. Ispred stare radnje načičkane sekire, motike, ašovi, žarači za vatru…Draganov pradeda Memiš radnju na istom mestu gde se nalazi i sadašnja radnja, otvorio je 1800. godine.

Sablje za Boj na Kosovu i Zonu

– Pored sekira, potkovica, motika, raznog alata, pravim sablje, mačeve i noževe. Pravio sam sablje i mačeve za film Boj na Kosovu i rekvizite za Zonu Zamfirovu koja je snimana u Pirotu. Za taj film radio sam okove za vrata u pirotskom Muzeju gde je sniman filma Zona Zamfirova. Ljudi koji dolaze iz inostranstva zainteresovani su za kovačke proizvode. Oduševljeni su kovačkim rukotvorinama. Toga na Zapadu nema, a mi to ovde ne umemo da cenimo – priča Dragan.

– Pre nego što je otvorio radnju, pradeda Memiš je izučio zanat, verovatno od Turaka. Kasnije ga je u poslu nasledio moj deda Selim, a dedu moj otac Momir. Krenuo sam njihovim stopama. Imam dvadesetogodišnjeg sina, ali on nije zainteresovan da nastavi porodičnu tradiciju. Da budem iskren, ni ja ne bih voleo da moj sin radi ovaj posao – priča Dragan, pomalo tužan što Tijabara iz godine u godinu gubi sjaj nekada zanatlijskog dela grada.
Dragan sa čekičem i nakovnjem druguje od 1970. godine. – Kao mali mnogo vremena sam provodio sa dedom u kovačnici. On me je i uveo u tajne kovačkog zanata. Tako sam sam počeo da radim 1970. godine. Ne može svako da radi ovaj posao. Kovač mora da ima jako srce i da voli to što radi. Godine provedene uz žarište znače mnogo. Tačno osećam gvožđe kada ga uhvatim u ruke. Mnogi to ne osećaju. Ne znaju šta drže – priča Durmišević, dok vešto na nakovnju čekićem obrađuje užarenu sekiru.
Sa žaljenjem konstatuje da zanati polako nestaju i da mladi neće u zanatlije.
– Pre Drugog svetskog rata u Pirotu je bilo 45 kovačkih radnji. Kovači su pravili eksere, razne alate, potkovice, sekire, noževe. Ovim proizvodima snabdevali su celu Srbiju. Danas retko koji grad u Srbiji ima kovačku radnju. Predmete i alate koje su pravili kovači, zamenili su fabrički proizvodi, a zantalija je sve manje – kaže Dragan.
Dragan kaže da i dalje, uprkos gašenju mnogih zanatskih zanimanja, ima mnogo posla. U šali dodaje da radi sve – od lopate do lokomotive.
– Dolaze mušterije da im pravim lopate, motike, ašove, raonike. Pravim i stare ograde. Od zanata može lepo da se živi – priča Dragan, dodajući da u radnji radi sam.
U njegovoj kovačkoj radnji sve podseća na stara prohujala vremena. Iako je nedavno kvart u kome se njegova radnja nalazi rekonstruisan, ostala je njegova radnja kao svedok nekadašnjeg vremena i podsećanje na staru Tijabaru, nekadašnji pravi zanatski centar.
Dragan nam na rastanku pokazuje tek iskovanu sablju kojoj sledi završna obrada. Nije to, kaže, prva koju je iskovao.Više desetina ovakvih i sličnih sablji, mačeva i noževa prošlo je kroz njegove ruke
Dragan mnogo voli svoj posao, ali po svemu sudeći, neće imati svog naslednika. Za nekoliko godina radnja će biti zatvorena.
– Za jedno dve-tri godine kad odem u penziju staviću katanac na vrata, jer jednostavno nema naslednika. Voleo bih da se nešto učini u Pirotu i da se taj i drugi zanati očuvaju od zaborava- kaže na kraju Dragan, nasmejan sagovornik, u čiju radnju dolaze mnogi, ne samo zbog kovačkih usluga već i na čašicu razgovora.
U svojoj radnji čuva katalog mačeva iz zbirke Vojnog muzeja. Objašnjava razliku između mača i sablje i kaže da je mač širi i duži. Proučavajući hladno oružje, majstor Dragan je postao pravi zaljubljenik u istoriju. Mnogo toga zna o istoriji Pirota a sa ponosom ističe da mu je pradeda Memiš bio Solunac.
– Bio je izuzetan čovek i borac. Umro je i sahranjen u Grčkoj. Tamo mu je i spomenik podignut. I deda Selim je bio borac u Drugom svetskom ratu. Bio je u partizanima. Nemci su ga zarobili i odveli u Nemačku. U zarobljeničkom logoru je proveo pet godina – priča Dragan, razočaran što se zanati u Pirotu gase.