Hristodulosov tron

„Crkveni velikodostojnici su iznad kraljeva, premijera i predsednika“, jednom je rekao arhiepiskop Hristodulos. Grci se sada opraštaju od preminulog poglavara svoje crkve počastima, kakve često ne pripadnu šefovima država. U anketama o najpopularnijoj ličnosti helenske nacije, sa sedamdeset pet procenata podrške, Hristodulos je redovno bio daleko ispred svih političara i ostalih zvaničnika zemaljskih službi. Pri tom, i sam se često bavio, koliko misijom duhovnika, toliko i izazovima svetovnih iskušenja.
U času ispraćaja strani analitičari su ga nazvali „koloritnom i kontroverznom ličnošću, harizmatičnim oratorom, koji je prodro u dušu grčkog društva“, naoružanog snažnim nacionalizmom i nepopustljivim gledanjem na odnose crkve i države. Ali, kad su pre dve godine protivnici među visokim jerarsima i kritičari u međima, zatražili da podnese ostavku, u Sinodu je predlog o nepoverenju odbačen glasanjem 67:1.
Zabeleženo je da se Hristodulos svojevremeno čak protivio upotrebi, među Grcima, preterano latiničnih tastatura na pisaćim mašinama. Istovremeno, posle više od hiljadu godina, kao poglavar Grčke pravoslavne crkve u Atini je 2001. primio jednog rimskog papu, Jovana Pavla Drugog, a 2006. je bio prvi grčki arhiepiskop, koji je posetio Vatikan i sa Benediktom XVI, u naporu da približi istočnu i zapadni hrišćansku crkvu, razdvojene od 1054. godine.
Prethodnik, arhiepiskop Serafim, ozbiljnom bolešću i dubokom starošću i konzervativizmom mnogih arhijereja, dugo je održavao sliku „gubljenja veza sa potrebama stvarnosti“ i zapadanja grčke crkve u letargičnu inerciju. U Drugom svetskom ratu, iz prve linije borac protiv nemačkih okupatora, prema sačuvanim sećanjima, imao je običaj da bliskim prijateljima prizna da mu je „bliže rasklapanje puškomitraljeza od osetljivih teoloških rasprava“.
Kad je Hristodulos maja 1998. izabran za arhiepiskopa Atine i cele Grčke, kao najmlađi poglavar od sticanja autokefalnosti Grčke crkve 1850, njegove prve poruke bile su zahtev da „držimo korak sa digitalnim vremenom i da se odupremo našoj tendenciji da zatvaramo oči sami pred sobom“. Odmah je nagovestio je da neće biti „uspavani poglavar“ i vrlo brzo su njegove reči i postupci pokrenuli rasprave o „preteranom mešanju u ovozemaljske poslove“, kako su grublji kritičari govorili – „otvoreno političko uplitanje duhovnika“. Tradicionaliste u crkvi, već na početku, zbunjivao je dozvolom da tinejdžeri dolaze na liturgiju i slušaju propovednike, „onakvi kakvi jesu“, u mini suknjama i farmerkama ili „ulepšani“ pirsingom.
„Za sobom arhiepiskop ostavlja snažan trag, koji će njegov naslednik teško slediti“, piše atinska „Elefterotipija“ u komentaru povodom smrti 69-godišnjeg Hristodulosa, po rođenju i porodičnom imenu Hristosa Paraskevidisa, pravnika i teologa, doktora bogoslovskih nauka po obrazovanju, poliglote, koji je – kako su mišljenja podeljena – „obezbedio liberalni imidž instituciji često smatranoj tvrđavom konzervativizma“, dok ga drugi vide kao „arhikonzervativca, poglavara crkve čelične ruke, čija je namera da postane nacionalni politički lider“.
Već ranih godina Hristodulosovog stolovanja veća grupa socijalističkih poslanika tražila je u jednom trenutku da vlada Pasoka predloži promenu Ustava, kojom bi crkva bila odvojena od države. Arhiepiskop je to propratio osudom „onih koji bi da zemlju pretvore u populističku državu, jer se to smatra evropskim modelom“, a tadašnja Simitisova vlada je odbacila nameru sopstvenih parlamentaraca.
U Grčkoj 98 odsto stanovnika su pravoslavci, a država izdržava više od dvanaest hiljada sveštenika.
Hristodulosova decenija, pored pastirske brige i budnosti da učini Grčku crkvu dinamično organizovanom kako zahteva digitalna era, ali i kako će se njeni sveštenici odevati („da je na javnim mestima ne sramote“, kako je sam govorio), prepuna je arhiepiskopovih žestokih osuda globalizacije, „amerikanizacije ljudskog roda“, u vreme bombardovanja najoštrijih osuda NATO napada na Srbiju, brige za čuvanje evropskih hrišćanskih temelja i neodmerenog protivljenja pripadništva Turske Evropi i odbacivanja svega – što je po njegovom uverenju – pretilo da karakter pravoslavnog helenizma „istopi u evropskom loncu“. Bivao je u sukobu i sa vaseljenskim patrijarhom. U Grčkoj je Hristodulos 2001. vodio skoro „krstaški rat“, koji je podstakao političku krizu i konačno doprineo padu vlade socijalista 2004, pošto je država – ispunjavajući EU obaveze – trebalo u novim ličnim kartama da izbriše podatak o veroispovesti svakog građanina.
Poslednjih godina značajan udarac „ikoni“ arhiepiskopa naneo je niz neprijatnih afera u crkvi, od korupcije, pronevera do pokušaja uticaja na sudove, u čemu su se našali i pojedini episkopi.