HRONOLOGIJA

– Predsednik Vlade Republike Srbije i lider Demokratske stranke Zoran Đinđić pogođen je snajperskim hicem 12. marta 2003. godine u 12.25, ispred ulaza zgrade Vlade Srbije.
– Atentat je izvršio Zvezdan Jovanović, pripadnik Jedinice za specijalne operacije, s prozora kancelarije 55 na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata.
– U zgradi Zavoda, u trenutku ubistva, nalazili su se i Aleksandar Simović i Ninoslav Konstantinović, dok su se ispred zgrade, u automobilu, nalazili Sretko Kalinić i Mile Luković. Vozač atentatora bio je Vladimir Milisavljević zvani Budala koji ih je čekao ispred zgrade u „folksvagen pasatu“, dok je Milan Jurišić čuvao parking ispred zgrade. Istovremeno, Miloš Simović je prenosio informacije o kretanju premijera koje mu je dostavljao Branislav Bezarević, pripadnik Službe državne bezbednosti, a Dušan Krsmanović je bio u automobilu parkiranom blizu raskrsnice Nemanjine ulice i Ulice kneza Miloša, odakle je izveštavao o dolasku kolone automobila u kojoj je bio premijer Đinđić. Pored toga, u zasebnom vozilu su, oko kvarta u kojem je zgrada Vlade, kružili Saša Pejaković i Dušan Spasojević zvani Šiptar.

Atentati

Sredinom februara 2003, grupa atentatora u kojoj su bili Zvezdan Jovanović, Željko Tojagić, Mile Luković i još jedna osoba planirala je da ubije Đinđića na autoputu, sa uzvišenja u blizini naplatne rampe Bubanj potok, prilikom Đinđićevog povratka s Kopaonika. Odustali su od toga zbog navodnog straha od prevelikog broja žrtava.

Dana 21. februara 2003, na autoputu Beograd – Zagreb, kod Beogradske arene, jedan kamion je naglo skrenuo u traku u kojoj se kretala kolona vozila Đinđićevog obezbeđenja koja ga je vozila ka aerodromu. Vozač kamiona bio je Dejan Milenković Bagzi, pripadnik zemunskog klana, čija je namera bila da zaustavi kolonu, dok su se u blizini nalazili zaverenici s namerom da minobacačem „zoljom“ ubiju premijera. Brzom reakcijom vozačâ vozilâ iz kolone, kamion je zaustavljen, a kolona je nastavila ka aerodromu.

Nekoliko dana kasnije, grupa, u kojoj je ponovo bio Jovanović, planirala je da snajperom ubije Đinđića ispred zgrade Savezne skupštine s parkinga na uglu Ulice kralja Miloša i Bulevara kralja Aleksandra, ali je od toga odustala ponovo se, navodno, plašeći slučajnih žrtava.

– Kolona automobila u kojoj je bio premijer ušla je iz Nemanjine ulice u dvorište zgrade Vlade, nakon čega su telohranitelji pomogli Đinđiću, koji se tada kretao pomoću štaka, da izađe iz automobila. Kada je premijer izašao iz vozila, Jovanović je ispalio dva metka „vinčester 308“ iz puške hekler & koh sa udaljenosti od oko 130 metara i relativne visine od oko 16 metara. Prvi metak pogodio je Đinđića u srce, dok je drugi pogodio Milana Veruovića, Đinđićevog telohranitelja, i zatim, rasprsnuvši se o zgradu, Đinđiću naneo ranu na desnoj butini.
– Nakon ubistva, atentatori su otišli u unapred unajmljene stanove, dok su pušku iz koje je izvršen atentat sakrili u blizini Palate federacije, a „folksvagen pasat“ spalili na Starom sajmištu, na Novom Beogradu. Đinđić je ubrzo preminuo uprkos hirurškoj intervenciji.
– Zoran Đinđić je izdahnuo u 13.30, u Urgentnom centru u Beogradu.
– Vlada Republike Srbije na osnovu člana 83. tačka 8. člana 90. tal. 4. i 10. Ustava Republike Srbije i čl. 1. i 3. Zakona o merama za slučaj vanrednog stanja, utvrdila predlog za proglašenje vanrednog stanja.
– Predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić proglašava vanredno stanje.
– Vlada Srbije proglasila trodnevnu žalost povodom smrti premijera.
– Zoran Đinđić sahranjen je 15. marta, u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, a sahrani je prisustvovalo oko 500.000 ljudi.
– Nataša Mićić, v.d. predsednika Srbije, na predlog Vlade Srbije 22. aprila 2003. donosi odluku o prestanku vanrednog stanja.
– Suđenje za ubistvo Zoran Đinđića počelo je 23. decembra 2003. godine, dakle, posle osam meseci i 11 dana, posle ubistva. Međutim, 7. septembra 2006. suđenje počinje iznova, jer je dotadašnji predsedavajući sudskog veća Marko Kljajević otišao iz pravosuđa, zbog, kako je obrazložio, političkog pritiska, a zamenila ga je Nata Mesarović, koja je bila član veća. Tokom suđenja, saslušano je 89 svedoka, četiri svedoka saradnika, više veštaka na okolnosti izvršenja krivičnog dela. Institut za kriminalističku tehniku iz Vizbadena obavio je balističko veštačenje ubistva. Transkripti sa suđenja imaju više hiljada strana. Suđenje je trajalo 200 dana.