Mihailo Milovanović, prvi akademski slikar u užičkom kraju, više nije narodni neprijatelj i petokolonaš, za šta je pre šest i po decenija bio optužen, a potom i streljan.
Milovanović je rođen 1879. godine u selu Gostinici, kod Užica. Bio je ratni slikar Vrhovne komande Srpske vojske u Prvom svetskom ratu, Solunac, autor poznatih portreta kralja Petra Prvog Karađorđevića, regenta Aleksandra Karađorđevića i vojvode Putnika, Mišića, Stepanovića i Bojovića. Takođe, bio je borac Drinske divizije u Prvom i Drugom balkanskom ratu, a kao učesnik Prvog svetskog rata preživeo je albansku golgotu. Školovao se u Minhenu, a u vreme Drugog svetskog rata, tokom Užičke republike, nije bio pripadnik ni partizanskog, niti četničkog pokreta, ali je agitovao protiv bratoubilačke borbe partizana i četnika. Odlično je govorio nemački jezik, jer je u Minhenu studirao slikarstvo s ocem pukovnika Štokhauzena, komandantom nemačkih snaga u Užicu 1941. godine, pa je uspeo da oslobodi nekoliko seljaka iz okoline Užica koji su u odmazdi određeni za streljanje. Posle streljanja, Milovanovićevo telo bačeno je u zajedničku jamu, a mesec dana kasnije, pošto su Nemci dozvolili, sahranjen je u svom rodnom selu. Posle rata, pod optužbom da je bio neprijatelj i petokolonaš, imovina mu je konfiskovana.

Bilo je strašno

Slikareva unuka Katarina Marić priseća se strahota koje je porodica preživela po proglašenju njenog dede za narodnog neprijatelja. – Bilo je strašno. Baka nije imala penziju, niti bilo kakvih prihoda, pa je moj ujak Momčilo morao mnoge slike da proda kako bi porodica preživela.

Do devedesetih godina prošlog veka, kada su Užičani počeli da se odužuju velikom umetniku, delo Mihaila Milovanovića bilo je namerno „zaboravljeno“, a njegovo ime nije smelo da se spominje. Najpre je priređena velika retrospektivna izložba njegovih slika u Gradskoj galeriji, štampan je njegov roman Lendina vodenica, otkrivena njegova bista ispred zgrade Doma Vojske u centru grada, štampana obimna monografija i otvoren legat u užičkom Narodnom muzeju, što je predstavljalo rehabilitaciju njegovog dela.

Razgovor sa Slobodanom Penezićem

– Kada dolazim u Užice i ugledam putokaz za Krčagovo, gde je on streljan, podseti me kako je moja baka išla da dedu vadi iz neke jame koja je bila puna vode. Pre streljanja baka je došla je da se od njega oprosti, a Slobodan Penezić je s njom veoma ružno razgovarao, jer je znao da će dedu ubiti – svedočila je Katarina Marić i dodala da je „porodica decenijama živela pod crnim oblakom“.

U rešenju Okružnog suda u Užicu navodi se da slikar „nije bio ni narodni neprijatelj, ni petokolonaš, te da je streljan iz razloga što nije hteo da pristupi komunistima i materijalno ih pomaže, dakle iz čisto ideoloških i političkih razloga“.
„Radilo se o velikom rodoljubu i patrioti, čijim pogubljenjem je učinjena velika nepravda. To što je bio za kralja i Ravnogorski pokret ne svrstava ga u red narodnih neprijatelja, jer se radilo o političkom shvatanju i ideologiji i zbog toga nije trebalo da bude lišen života“, piše u sudskom rešenju. Na ovo rešenje, kojim su poništene sve ostale pravne posledice takvog progona, uključujući i konfiskaciju njegove imovine, žalba nije dozvoljena, što predstavlja i konačnu sudsku rehabilitaciju znamenitog umetnika. Zahtev za njegovu rehabilitaciju pre godinu dana sudu je podneo Đorđe Pilčević, užički novinar i publicista, autor obimne monografije o slikarovom životu i delu.
„Milovanović je žrtva ostrašćene ideologije i politike, u vreme kada revolucija nije imala vremena, a ni sluha za pravdu. Bilo je to suludo bratoubilačko vreme kada su ljudi ubijani bez ispitivanja krivice, svedoka, dokaza i prava na odbranu i žalbu. To nisu bili izuzeci već, kako je napisao akademik Ljubomir Simović, pravilo, jer su mnogi tada smatrali da revolucija ima pravo da tako sudi i ubija“, navodi Pilčević, ističući da mu je veoma žao što slikarev sin Momčilo Milovanović nije doživeo sudsku rehabilitaciju svog oca pošto je umro 2004. godine.
Svečanost povodom slikareve rehabilitacije priređena je u njegovom legatu, otvorenom 2003. godine u zgradi Narodnog muzeja, u prisustvu članova njegove porodice i mnoštva javnih ličnosti. To je isto zdanje u kojem je 1941. godine, tokom Užičke republike, bilo sedište Vrhovne komande partizanskog pokreta, na čelu s Josipom Brozom Titom, kada je odlučeno da se Milovanović proglasi za narodnog neprijatelja i strelja.
Rešenje Okružnog suda o rehabilitaciji uručeno je slikarevim unucima Katarini Marić i Mihailu Tošiću, a originalni primerak istaknut je u njegovom legatu.