Istruli mi dunja u fioci

Pa toliko je energije uloženo da se dokaže da su i četnici većinski bili antifašisti, da su se borili protiv fašističkih okupatora, a kad se nisu borili, da su samo čuvali narod od komunističkog avanturizma, slušali Radio London i čekali da se saveznici iskrcaju na jadransku obalu… a sad, kad neko relativizuje tu borbu, slovo spalo na Čanka i Čedu, na „anarholiberale“, na svesnije civilne snage. A četnika nigde. Neonacisti, i oni koji su ih podržavali, u Novom Sadu koristili su i prilično simbola pod koje bi i četnici stali. Čak su bili toliko drski da pevaju četničku, koliko antikomunističku, makar toliko i antifašističku (sad i po zakonu) himnu „Sprem’te se sprem’te“!
Ako je to bila kompromitacija četničkog antifašizma, onda su i oni koji su toliko energije uložili u rehabilitaciju pokreta Draže Mihailovića možda mogli izaći pred te napaljene neonacističke junoše, ne bi li im održali lekciju iz istorije i rehabilitacije. Dobro, možda je (neo)četnicima (među kojima je i dosta bivših komunista), malo glupo da stanu u isti stroj sa mladim anarho i ostalim levičarima, ali to nije opravdanje za izostanak antifašističke akcije. Tačno je da su se četnici, ne samo oni na planini Jelici, napevali o obaranju petokrake (čak su davnih dana opevali i „ljudska prava“), jer ona (petokraka) „srpskom rodu ne da ljudsko pravo na slobodu“, ali su u jednoj drugoj pesmi („Istruli mi dunja u fioci“), eksplicitno pevali i „sele moja odsustva sad nema, Srbija se na Hitlera sprema“.
Kostimirani „bulajićevci“ već su se jednom, tokom „jogurt“ revolucije prošetali Novim Sadom, samo drugim povodom. Pa, zamislite da su u nedelju pravi, a sad i zakonom priznati baštinici antifašizma – koji svakog maja dolaze na ravnogorski „vudstok“ (sabor) – došli u Novi Sad i mladim neonacistima „objasnili“ da ne skrnave njihove tekovine i da ne kompromituju „celovitost Srbije“. Ali, dobro, da i mi više ne banalizujemo stvari, jer samo hoćemo da ukažemo da se ideološkim koloritom iz 1941/45, pa i onim predratnim organskim animozitetom komunista i ljotićevaca, teško mogu objasniti današnje protivrečnosti na ovdašnjoj političkoj sceni. Neonacisti možda i jesu marginalna pojava, ali su zato i krajnje ozbiljan lakmus test. Doduše, to ne umanjuje odsustvo refleksa srpske demokratske desnice koja sebi dozvoljava luksuz da Nenad Čanak monopoliše antifašističku akciju. Ako Čanak kaže da će sa letvama na gamad, niko ne brani uljudnim konzervativcima, narodnjacima, ili onima koji tako često govore o „modernom fašizmu“, da antifašistički protest izvedu na način koji smatraju prikladnim. Bez postmodernog čegevarizma. I pod uslovom da ih baš ne zbuni i anestezira parola „za celovitu Srbiju“, koja je u Novom Sadu bila aktuelna i pre dve decenije. Jednostavno, ako je svojevremeno tamo neki odbor za kulturu DSS imao toliko instinkta da reaguje zbog koncerta Rezidentsa na Kolarcu, kao „demonske svetkovine na Krstovdan“, pa valjda i fašizam u sebi ima nešto od demonskog, antihrišćanskog svakako. Bar više od rokenrola. I valjda nas tu neće zbuniti neki kvazipravoslavni ornamenti.
Novosadski ključ je, ipak, u sadašnjosti i bližoj prošlosti. I sijasetu ontoloških kontroverzi Srbije. U podsećanju da su jedni četnici i pripadnici Građanskog saveza sebe smatrali prirodnim saveznicima protiv Miloševića, kao što su i neki drugi četnici sebe smatrali prirodnim, „patriotskim“, saveznikom Miloševića. Neki ovdašnji „levičari“ pokazali su da se jednako mogu voleti Če Gevara i Ratko Mladić, kao što nam drugi pokazuju da se može biti za Evropsku uniju, ali ne mora i za NATO i korporativni kapitalizam. Za razliku od 1941, danas je problem i ozbiljni spoljni oslonac. Neonacistički antiglobalisti ne mogu zbog ideologije da se uzdaju u „komuniste“ tipa Čaveza, u muhamedance tipa Ahmadinedžada, možda im je simpatična Putinova Rusija, ali tamo nema zezanja s Otadžbinskim ratom, niti se antikomunizmom, kao u Srbiji, relativizuje antifašizam. Opet, levi alterglobalisti, recimo, ne mogu biti za Čaveza kad venecuelanski studenti dolaze u Srbiju da uče na iskustvima Otpora.
Konfuzija je još veća na međupartijskom nivou: ispade da je odlučujući sukob u Srbiji između treće i pete partije po snazi – DSS i grupe oko LDP. On to, naravno, nije u smislu borbe za vlast, ali jeste u smislu zaoštravanja protivurečnosti iz sadašnjosti i bliske nam prošlosti, gde je Kosovo, kao i pre 20 godina, lajtmotiv – što za racionalne odgovore, što za manipulaciju.