Novinarska udruženja su upozoravala medije da se uzdržavaju od senzacionalističkog izveštavanja, ali se malo ko toga pridržavao, jer trka za tiražom je ono što je presudno čak i kod onih koji sebe smatraju „ozbiljnim“ medijima.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić kaže da u ovom slučaju nema mesta za njegovu pravnu reakciju, ali da je, kao i više puta do sada u sličnim situacijama, apelovao na medije da se suzdrže od senzacionalističkog izveštavanja i teških kvalifikacija.

– Kada je reč o iznošenju poverljivih podataka iz istrage gde je počinjeno teško krivično delo, odgovorni su državni organi koji odaju informacije, i tu ima posla za tužilaštvo – naglašava Šabić.

Sličnog stanovišta je i stručnjak za medijsko pravo, advokat Slobodan Kremenjak, koji naglašava da je slučaj isuviše delikatan i da je teško proceniti pravu meru u načinu izveštavanja.

– Prekršena je pretpostavka nevinosti, gde je osumnjičeni unapred nazvan monstrumom i sličnim kvalifikacijama. Dostojanstvo porodice Jurić je povređeno, i sve su to elementi koji mogu da proizvedu pravnu reakciju – ističe Kremenjak, dodajući da je slučaj nesvakidašnji i da je teško naći meru i postaviti granice u izveštavanju.

Vest da je uhapšen osumnjičeni za ubistvo Tijane Jurić, za kojom je 13 dana tragala ne samo policija već i čitava javnost u Srbiji šerujući njenu fotografiju putem društvenih mreža, odjeknula je poput bombe. Prvobitna reakcija javnog mnjenja bila je emotivna i donekle očekivana – „odmah vratiti smrtnu kaznu“. Nesmotren u takvoj oceni bio je i ministar policije Nebojša Stefanović. Međutim, ono što je usledilo nekoliko dana kasnije, posao je za analizu stručnjaka, pre svega psihologa. Naime, tekstovi sa senzacionalističkim naslovima, u kojima se do detalja opisuje šta je ubica učinio nesrećnoj devojčici, iznova i iznova, izazvale su podeljenu reakciju javnosti. Koja se, opet, najviše odslikavala po komentarima ispod tih tekstova, kao i u diskusijama na internetu.

Jedni su, zaprepašćeni „šta je sve monstrum učinio“, imali svoje viđenje adekvatne kazne – „Secirao bih ga na komade, a potom stavljao so na rane“; „Zatvorila bih ga u samicu punu zaraženih pacova“; „Dete bih mu silovao satima“… Da li su ovo normalne emotivne reakcije na nesumnjivo gnusan zločin?

Reakcija drugog dela javnosti, nakon višednevnog pisanja sve sa „eksplicitnim“ detaljima, bila je usmerena ka novinarima i mogla bi se svesti na jednu rečenicu: „Lešinari jedni, ostavite dete da počiva u miru i porodicu da tuguje. Ne pišite više o tome, prevršili ste svaku meru.“

Strasti se već polako smiruju, Tijana je sahranjena, a na portalima pojedinih medija se već uveliko vraćaju slike Stanijinih i Sorajinih atributa. Što je dobra vest, jer izaziva mnogo manju buru i sadističke tendencije u javnosti. Ostaje pitanje da li je budućnost medijskog izveštavanja ono što smo videli u Tijaninom slučaju ili će, bar neki, izvući pouku.

Građani se mogu žaliti na medije

Građani se na kršenje etičkih standarda u izveštavanju o ubistvu petnaestogodišnje Tijane Jurić, ali i u svim drugim slučajevima, mogu žaliti Sudu časti UNS-a, odnosno sudovima časti drugih novinarskih udruženja, saopštilo je Udruženje novinara Srbije. Kako se navodi, Sud časti UNS-a ima nadležnost nad pojedincima koji su članovi udruženja. Za odlučivanje o kršenju etičkih standarda štampanih medija i internet portala zadužen je Savet za štampu, koji ima nadležnost nad medijima, a ne nad autorima teksta, a opomene koje izriče su javne. Medij koji je prekršio Kodeks novinara Srbije dužan je da odluku objavi. Nadležnost nad elektronskim medijima pripada Republičkoj radiodifuznoj agenciji.