Jačanje spoljne politike Evropske unije

Pošto su u poslednjem trenutku sprečili promenu stavova, šefovi evropskih vlada potpisaće ovog meseca novi sporazum čiji je cilj poboljšanje mašinerije spoljne politike Evropske unije. Sporazumom će biti osnažena uloga visokog predstavnika Unije. Takva promena je zakasnela. Trenutno je budžet visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost manji od onoga što Evropska komisija izdvaja za čistače svojih briselskih prostorija. Sa samo 500 zaposlenih i šačicom prekomorskih predstavnika, spoljna politika, koja bi trebalo da predstavlja otelotvorenje kolektivne volje 27 vlada EU, ima manje novčanih sredstava i zaposlenih od većine malih afričkih država.
Ovo bi trebalo da se promeni kada šefu spoljnopolitičkog resora nadležnost bude proširena na spoljnu trgovinu, odbranu i politiku donacija. Međutim, ova dobrodošla institucionalna inovacija neće odgovoriti na fundamentalno pitanje: da li Evropa ozbiljno želi da ima koherentnu i snažnu spoljnu politiku?
Evropski lideri suviše često izbegavaju to pitanje i komentarišu nedostatke spoljne politike SAD, umesto da razvijaju sopstvenu strategiju. Evropska politika je prema svim problemima, počev od Iraka do izraelsko-palestinskih odnosa i Avganistana, bila zasnovana samo u odnosu na to šta Amerika radi ili ne radi. Amerika, međutim, naredne godine bira novog predsednika i Evropljani više neće imati luksuz da krivicu za sva zla ovog sveta svaljuju na Džordža V. Buša.
To su dobre vesti, jer Evropa ima mnogo toga da ponudi. Za razliku od drugih sila tokom istorije, ona svoju moć ne demonstrira pretnjama da će napasti druge zemlje. Stanovništvo EU od 500 miliona treće je u svetu po veličini, posle Kine i Indije. Njenih 27 država predstavljaju četvrtinu svetske proizvodnje, najvećeg kupca dobara iz zemalja u razvoju, i ubedljivo su najveći donator. S tim dolazi stvarni geopolitički uspon.
Proširenje EU na istočnu Evropu bio je najveći proces mirne promene režima u istoriji. Ustanovljavanje Međunarodnog krivičnog suda i Protokola iz Kjota pokazalo je da se Evropa može uspešno izboriti za više multilateralnog upravljanja. Uključivanje Evrope donelo je realnu promenu pristupa mirovnom procesu u indonežanskoj provinciji Aceh i Kongu, tokom nedavnih predsedničkih izbora.
Međutim, suviše često je prikrivena moć Evrope bila proćerdana povlačenjem i podelama. Čak i kada je reč o nuklearnom programu Irana, uspešan spoljnopolitički kurs bio je neutralisan nesposobnošću podeljene Evrope da svoju diplomatiju učvrsti dalekosežnim sankcijama. Evropljani će, osim ukoliko su spremni da plate ekonomsku cenu, imati vrlo malo opravdanih razloga za ubeđivanje SAD da ne pokrenu vojne udare na Iran.
Kada je reč o odnosima prema Rusiji, EU uporno potcenjuje svoju sopstvenu snagu i precenjuje moć predsednika Putina. Ona dozvoljava Rusiji da bude sve ratobornija. Neke države članice koje Rusiju vide kao pretnju zalažu se za njeno „tiho odvraćanje“. Drugi su pristalice „puzajuće integracije“ koja bi Rusiju uplela u evropske puteve. Konfuzija Rusiji omogućava da sarađuje s pojedinim državama članicama sklapanjem dugoročnih ugovora u oblasti energetike i da potkopava EU u problemima koji sežu od budućnosti Kosova do proliferacije nuklearnog naoružanja.
Lideri EU vole da govore o „efektivnom multilateralizmu“, ali nisu baš efikasni u odbrani svojih vrednosti i interesa u multilateralnim institucijama poput Ujedinjenih nacija. Ukoliko evropske države ne zauzmu zajednički stav prema pitanjima kao što su Kosovo, Darfur i Iran, u čijem bi rešavanju trebalo da budu predvodnik, rizikuju da ih veštiji potisnu. EU, najzad, ima pet mesta u Savetu bezbednosti i plaća 40 odsto budžeta UN. Ali, kada se glasa o temama kao što je zaštita ljudskih prava, suviše veliki broj zemalja u razvoju to zaboravlja i zajedno s Kinom gradi opoziciju EU.
Iako su glavni neuspesi EU strateški, postoje i institucionalne barijere za njen uticaj u svetu. Na primer, odbrambeni prioriteti još uvek su dominantno nacionalni, usredsređeni radije na omiljene projekte nego na stvaranje evropske moći. Kao što je svojevremeno izjavio bivši evropski komesar za spoljne poslove Kris Paten, da li je Evropa ozbiljna kada je reč o odbrani znaćemo onda kada ne budemo morali da pozajmljujemo transportne avione iz Ukrajine.
Za razliku od pokušaja usvajanja evropskog ustava, evropski lideri za nedostatak saradnje u spoljnoj politici ne mogu kriviti neprijateljski raspoloženo javno mnjenje. Istraživanje Maršalovog fonda Nemačke pokazalo je da 88 odsto ispitanika u Evropi želi da EU preuzme veću odgovornost za suočavanje s globalnim pretnjama. S otvaranjem perspektive da se postigne sporazum o spoljnopolitičkom mehanizmu za EU nastupa i krajnje vreme da uspostavi zajedničku spoljnu politiku koja će sve poluge u nadležnosti Evrope koristiti za promociju njenih vrednosti i interesa u svetu.