Mihal Ramač: Bilo je to 1991. (8)

Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama i tri knjige političkih eseja. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je serija „Bilo je to 1991“ u šest epizoda. Emitovanje počinje 30. novembra na Prvom programu RTV. Režiju serije potpisuje Nada Belegišanin.

 

Za vd generalnog direktora imenovan je Ratomir Vico, takođe bespogovorni izvršilac Miloševićevih naloga. Ministar policije Radmilo Bogdanović podneo je ostavku. Na to mesto postavljen je Zoran Sokolović. Vuk Drašković pušten je iz zatvora.

Protestni miting organizuje i novosadska opozicija, zahtevajući ostavku predsednika Pokrajinskog izvršnog veća Radomana Božovića i rukovodilaca Radio-televizije Novi Sad i lista Dnevnik. Božović ostaje na vlasti, žrtvujući nekoliko vodećih ličnosti u medijima. Umesto njih imenovani su još gori – lica bez novinarskog i ličnog ugleda, spremna da po nalogu vlasti krše sva načela novinarstva.

Za direktora RTV Novi Sad postavljen je Milan Lučić, dotadašnji pokrajinski sekretar za informacije, za glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa Marko Keković iz Vrbasa. Posle surovih kadrovskih čistki, Radio-televizija Novi Sad narednih meseci i godina izvršavaće najprljavije propagandne poslove, one kojih se gadila čak i većina Miloševićevih pristalica u RTV Beograd.

Kasno uveče 13. marta premijer Zelenović i grupa poslanika teatralno idu na Terazije i obaveštavaju studente da je većina njihovih zahteva ispunjena. Posle tri dana i četiri noći studenti se razilaze, uvereni da su izvojevali pobedu. Kasno će shvatiti da su najgrublje izigrani praznim rodoljubivim frazama. Ponovila se 1968, kada su studenti prekinuli proteste i zaigrali kozaračko kolo posle govora u kojem je tadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito rekao da su njihovi zahtevi opravdani. Umesto u kozaračko, Milošević će uskoro mnoge od njih gurnuti u pakleno ratno kolo.

Iza scene zbiva se još jedna drama: dvodnevna sednica Predsedništva SFRJ u svojstvu Štaba Vrhovne komande. Vojska autobusom odvodi članove Predsedništva u podzemno sklonište u Topčideru, gde im general Kadijević saopštava: „Surova realnost sučeljava naše oružane snage, faktički, sa istim protivnikom kao i 1941. Strani faktor je već, uveliko, tu, najavljujući i vojničko prisustvo. Tu su i domaće kvislinške snage, fašističke, ustaške, četničke, belogardejske, balističke, bugarofilske. Ponovo smo s njima sukobljeni u borbi za Jugoslaviju“. Armijski vrh predlaže da se zavede vanredno stanje na celoj teritoriji SFRJ i da se suspenduju sva normativna akta koja su u suprotnosti s Ustavom SFRJ i saveznim zakonima. Predlog prihvataju Borisav Jović, Nenad Bućin, Riza Sapundžiju i Jugoslav Kostić. Protiv njega glasaju Bogić Bogićević, Vasil Tupurkovski i Stjepan Mesić. Janez Drnovšek nije došao na sednicu.

Te noći, svedoči Jović, Kadijević je leteo u Moskvu “da pita da li će nas SSSR zaštititi od eventualne intervencije Zapada, ako idemo na upotrebu vojske za sprovođenje naredbi Predsedništva“. Odgovor je bio negativan. Maršal Jazov rekao je nezvanom gostu da je SSSR na ivici raspada i da ni u kom slučaju ne može i neće da se meša u jugoslovenski haos.

Jović podnosi ostavku. U dnevniku zapisuje da se povukao u dogovoru s Miloševićem, kako bi vojsci „stvorio prostor za preuzimanje vlasti i razoružanje paravojnih formacija“. Milošević se obraća građanima i objavljuje da više ne priznaje odluke Predsedništva i da neće učestvovati u njegovom radu u funkciji zamenjivanja člana iz Srbije. On kaže: „Jugoslavija je ostala bez svog Predsedništva, ali nije ostala bez radnika, bez seljaka, bez miliona svojih građana i ljudi koji su pošteno i vredno radili, čuvali svoju zemlju, brinuli o svojim porodicama. Milioni tih poštenih ljudi neće dati svoju zemlju. Zahtevam od Skupštine Republike Srbije da shodno aktima o preuzimanju funkcija Skupštine Kosova na prvoj sednici donese odluku o smenjivanju Rize Sapundžije sa funkcije člana Predsedništva SFRJ. Republika Srbija, građani Srbije i srpski narod suprotstaviće se svim aktima razbijanja naše domovine“.

Srbija se, faktično, otcepila od Jugoslavije. U razgovoru s predsednicima opština, u zoru tog dana, Milošević uzvikuje: „Ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo… Jer, ako ne umemo dobro da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo…“

Skupština Srbije odbija Jovićevu ostavku i on se posle nekoliko dana, kao da se ništa nije dogodilo, vraća u Predsedništvo Jugoslavije. Isto čini Jugoslav Kostić. Zoran Đinđić komentariše: „Povlačenje ostavke podseća na vraćanje poteza u šahovskoj partiji. Žrtva je bila naivna i neekonomična, igrač početnik priznaje da je brzopleto pomerio figuru. Sve je završeno bez materijalnih gubitaka, ali ne i bez štete po ozbiljnost igre“. Istovremeno, poslanici republičke Skupštine smenjuju Rizu Sapundžiju, s obrazloženjem da on otvoreno zastupa separatističke stavove. Na njegovo mesto imenovan je Sejdo Bajramović, u javnosti potpuno nepoznat vojni penzioner iz Prištine. Novine pišu da je doskora honorarno radio kao rukovodilac tombole u jednoj prištinskoj kafani. Skupština po kratkom postupku ukida Predsedništvo Kosova, ali odbija predlog da ukine Predsedništvo Vojvodine.

Nastavlja se