Samo tri godine po završetku Drugog svetskog rata na tlu na kojem je u mlađem kamenom dobu cvetala vinčanska kultura počeo je da se gradi naš atomski institut. Bio je to juriš male grupe entuzijasta, s prof. Pavlom Savićem na čelu, u nuklearno doba.
Osim opreme, još više je nedostajalo znanja, i to u elementarnim stvarima, kao što su merenja radioaktivnosti i doza zračenja.
Samo tri godine po završetku Drugog svetskog rata na tlu na kojem je u mlađem kamenom dobu cvetala vinčanska kultura počeo je da se gradi naš atomski institut. Bio je to juriš male grupe entuzijasta, s prof. Pavlom Savićem na čelu, u nuklearno doba.
Osim opreme, još više je nedostajalo znanja, i to u elementarnim stvarima, kao što su merenja radioaktivnosti i doza zračenja. Srećom prof. Savić je to uviđao, te je sredinom 1952. u engleski nuklearni centar u Harvelu poslao na obuku fizikohemičara Ivana Draganića i lekara Srđana Hajdukovića. Posle dvomesečnog školovanja u Engleskoj Draganić se u Vinču vratio sa idejom da kod nas osnuje Školu za korisnike izotopa i zračenja, prema uzoru na onu u kojoj je bio.
Napisao je skripta – praktikum, umnožio ih na tadašnjem prvom kopir aparatu i tako je krajem 1952. u podrumu Biološke laboratorije Instituta u Vinči počela prva obuka Vinčanaca, a zatim i drugih korisnika izvora zračenja koji su dolazili iz fabrika, instituta i klinika. U pomoć priskače Savezna komisija za nuklearnu energiju, daje prostorije u svojoj zgradi i u njima se pre pola veka, 1956, rađa naša čuvena Škola za izotope. Njen osnivač i direktor do 1962. bio je Ivan Draganić.
U vremenu izolacije Jugoslavije Škola za izotope je predstavljala neverovatno postignuće. To potvrđuje i činjenica da je njen praktikum američka Komisija za atomsku energiju prevela i štampala za svoju upotrebu.
U prvo vreme osnovni cilj škole bio je da svoje polaznike obuči bezbednom radu s radioaktivnim izotopima. Kako se njihova primena brzo širila u različitim oblastima, javila se potreba za specijalističkim kursevima i to je dovelo do prerastanja Škole za izotope u Centar za permanentno obrazovanje koji ostao u okviru Instituta za nuklearne nauke Vinča.
U toku svog pedesetogodišnjeg postojanja ova Vinčina institucija postigla je zavidne rezultate – obučila je oko 12.000 polaznika, u proseku oko 600 godišnje. Centar može da se podiči ne samo brojem, već i izuzetnim izborom i sadržajem 28 kurseva koji pokrivaju pet oblasti, pored jonizujućih i nejonizujućih zračenja, medicinu, materijale, fizikohemijske metode i protiveksplozivnu zaštitu. Sve ovo ne bi bilo moguće da u školi i u Centru nisu samopregorno radili naši najbolji naučnici i stručnjaci iz Instituta u Vinči, s naših fakulteta i iz industrije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
