Kad provalnik poznaje svoja ljudska prava

To se dogodilo i Nenadu Jovanoviću koji (pokušava da) dogradi i adaptira svoju kuću – provalnici su mu u toku 36 sati odneli bakarne oluke, gasne i električne instalacije, veći deo alata i još štošta. Pri tom, dolazili su po to čak tri puta. Uprkos činjenici da ih je policija već pri prvoj krađi uhvatila i privela u policijsku stanicu. Sud, navodno, nije imao osnova za gonjenje, jer vrednost kod njih pronađene ukradene robe nije dostigla provalničku „potrošačku korpu“ od 14 hiljada, što je limit koji država toleriše. Nakon medijske „obrade“ ovog slučaja, lopovi su ponovo uhvaćeni, a javnosti, to jest medijima ostaje da prati šta će sudija učiniti od svega toga…

Ovo je, nažalost, jedan od mnogih slučajeva krađa, obijanja kuća i provala sa kojima Subotičani muku muče već godinama. Tačnije, te su pojave nasleđe devedesetih, a eskalirale su sa zaoštravanjem ekonomske krize. Sličnih priča ima napretek – u jednoj ulici (čiji stanovnici iz razumljivih razloga ne žele da se njeno ime nađe u medijima – mada je teško pretpostaviti da se izvođači provala i krađa informišu iz novina ili elektronskih medija) obijena je gotovo svaka kuća naravno, provalnici su radili sukcesivno, ne uspevši na njihovu žalost da uđu u jedinu preostalu, koja je ušuškana poput Alkatraza. Neke od kuća u toj nesretnoj ulici obijane su i po više puta. Ako se napravi prosta računica, i ulica uzme kao natprosečno privlačna za lopove, ispada da je pola Subotice opljačkano. Što i nije nemoguće, s obzirom na iskustva građana i priče koje kruže gradom.

A kada pozove policiju, oštećeni doživi novu traumu – entuzijazam inspektora se ne može ni meriti sa provalničkim, jer oni svoj deo posla oko utvrđivanja štete, tragova i ostalog više otaljavaju nego što rade, odnosno to rade više kako bi se zadovoljila procedura. Pri čemu, naravno, sa oštećenim komuniciraju kao da je prvi osumnjičeni, ili makar mentalno nedorastao njihovom konspirativnom poslu. (Ljubaznost je očito pojam koji se ne uči u našoj „policijskoj akademiji“.)

U pojedinim subotičkim kvartovima i naseljima građani su, u teškom beznađu, od obijačke pošasti pokušavali da se zaštite noćnim stražama, i angažovanjem privatnih agencija. Rezultat je bilo privremeno smirivanje situacije, ali se zatim sve ponavljalo. Policija kaže da uglavnom odrađuje svoj deo posla i u većini slučajeva pronalazi krivce, ali se oni na neki volšeban način ponovo vraćaju svom poslu. („Kada sam nekoliko puta video istog onog lopova koga sam uhvatio na delu, razočarao sam se u ovaj posao“, Žali se jedan mladi i odgovorni policajac. ) U sudovima, pak, tvrde da nemaju zakonskog osnova i da takve pojave strože sankcionišu. Što je u velikoj meri i tačno, jer se država u takvim prilikama u zaštiti svojih građana angažuje tek ako je neko oštećen za sumu veću od 14 hiljada dinara. Ispod toga je slobodno krasti, rezignirano zaključuju građani, pitajući se zbog čega uopšte plaćaju robu koju uzimaju u samoposlugama. Oni zato krivca vide u državi, čiji zakoni dozvoljavaju da se krade ispod 13 hiljada dinara, ne zabranjuju upade u privatne posede, i ponekad sankciju tumače kao kršenje ljudskih prava – što podseća na nepismenu osobu koja nastoji da u svakoj prilici pokaže upravo koliko je načitana. Tako se u Subotici i dogodilo da bude kažnjen vlasnik kuće koji je lopova uhvatio na delu i „u afektu“ ga poprilično izdevetao, ne poštujući njegova ljudska prava. Tužio ga je niko drugi do provalnik, a „nasilniku“ nije pomoglo ni to što je delo učinjeno u afektu…

I tako, dok čekaju da stignu u Evropu, tu legalističku tvorevinu u kojoj su zakoni svetinja, Subotičani kupuju katance, specijalne brave, alarme i lance, i od svojih kuća prave Alkatraze. Što je sve, izgleda, od male pomoći i prilično beznadežno ukoliko znate da niko nije nadležan da brine o vašoj bezbednosti, i bezbednosti vaše imovine, i što rađa sumnju da je država kapitulirala (i) pred sitnim kriminalom.