Tu tezu potvrđuje Robert Darnton u svojoj fascinirajućoj i briljantno istraženoj, novoj knjizi Kako je kontrola države uticala na literaturu (Robert Darnton: Die Zensoren. Wie staatliche Kontrolle die Literatur beeinflusst hat. Vom vorrevolutionären Frankreich bis zur DDR, Siedler Verlag, Minhen 2016), čiji original još sugestivnije glasi Censors at Work. How States Shaped Literature. Istoričar pokazuje kojim mehanizmima kontrola literature funkcioniše i ko su ljudi koji su stajali u pozadini.

Predrevolucionarna Francuska, Indija za vreme kolonijalne vladavine, DDR režim. Da bi se približio fenomenu cenzure, Darnton posmatra različita vremena i različita mesta. U središtu studije stoji ličnost cenzora, njegov rad, njegova samorazumljivost, njegov odnos prema autorima, izdavačima i knjižarima.

Profesor na Harvardu, Robert Darnton, opisao je istoriju cenzure na 350 stranica. On prilazi zadatku iz dveju perspektiva – komparativne i etnografske – kako bi istoriju cenzure precizirao.

U tri poglavlja autor se koncentriše na različita stoleća i usredsređuje svoj pogled na autoritativne sisteme u trima zemljama: predrevolucionarnoj Francuskoj u 18. veku, Indiji u vreme kolonijalističke vladavine u 19. veku i DDR u 20. veku. Ova paralelnost sistema, koji na prvi pogled ne pokazuju nikakve sličnosti, služi naknadnom valorizovanju istorije cenzure. Darnton želi da prodre u njenu srž, usredsredivši se na rad cenzora: „Kako su pristupali poslu? Kako su razumeli svoj posao?“ Posebno je zanimljivo prvo poglavlje knjige, jer Darntonu ovde polazi za rukom da spoji različite aspekte cenzure.

Na početku je reč o kraljevskoj cenzuri u Ancien Régime, čijoj je književnoj produkciji i recepciji autor posvetio nekoliko odličnih knjiga. Ovoga puta nije reč o tržištu tajno ili piratski štampanih knjiga, već o oficijelnom tržištu, drukčije rečeno tržištu onih knjiga koje su imale kraljevsku aprobaciju i rojalističku privilegiju. Odgovarajuća cenzura je bila Direction de la librairie koja je davala odobrenje ili zabranu za štampanje. Interesi krune, crkve i prominentnih ličnosti su njom bili osigurani. Subverzivne knjige nisu bile štampane, a onih kojima se moglo progledati kroz prste bilo je oko deset procenata. Preostalih devedeset posto činile su one knjige koje su imale kraljevsku aprobaciju ili simple tolérance, saglasnost cenzora o tome da nema razloga za podozrenje. Vremenom je iz njih iznikla neka vrsta udruženja lektora koji su pripremali pisane pohvale ili bi, u slučaju odbijanja, monirali stilističke deficite. Obavezujući standard je bio privilège du roi za papir, za štampu marke Made in France, kao neka vrsta žiga kvaliteta.

U vreme prosvetiteljstva cenzori su sebe smatrali zaštitnicima francuske književnosti. Cenzor je kroz svoj sud preporučivao jednu knjigu – neke od tih preporuka su u knjigama i štampane. Postojala je i mogućnost prećutnog odobrenja, pri čemu je knjiga štampana bez preporuke.

Britanski cenzori uzimali su Indiju pod posebnim uglom takozvane Britanske Indije. NJima je pre svega stalo da u Indiji vlada mir. Najpre su dopuštali slobodu mišljenja, ali kad je indijska nacionalna svest počela da kritički jača i ugrožava kolonijalni poredak, onda je cenzura svom oštrinom delovala protiv toga, tako što se na književnost gledalo samo kroz prizmu nacionalnog otpora.

Darntonov treći primer je aparat za cenzuru u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj, sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka. Erih Honeker je 1971. postao generalni sekretar Centralnog komiteta. Darnton se u ovom delu knjige oslanja na izvore drugih autora koji su se ovom temom bavili mnogo dublje no on sam, u svojstvu gosta kod Berliner Wissenschaftskolleg. Nije jasno zašto Darnton toliku moć cenzorima pripisuje? Oni su obavljali svoj posao u određenom sistemu moći. Cenzori su samo deo mehanike vlasti, odnosno točkova njene moći. Prostori njihove moći da propuste kritičku literaturu bio je veoma neznatan, kao možda i njihova namera.

Ono što iz Darntonove knjige jednoznačno proističe jeste da cenzura nije naprosto intervencija na tekstove, već efektivni mehanizam sistema koji je bio raspodeljen na mnoge instance i aktere. Efektivan je bio utoliko što je učinio mogućim da se najznačajniji deo cenzure odvija u glavama autora, bilo to već pri prvoj verziji teksta ili nakon pregovora i predloga da se tekst izmeni.

Lektori pri izdavačkim kućama mogli su sebe smatrati onima koji su omogućili dobru i liniji vernu socijalističku književnost. U najmanju ruku sve dok nisu bili primorani da primene strategiju milom ili silom. Tri državna režima – francuski apsolutizam, britanska kolonijalna vlast i komunistička Nemačka: sve tri forme su passé. Sve tri forme koje su, i mimo razlika, imale uticaja na književnost. Autor na jedno pitanje ipak nije odgovorio: kako zapravo izgleda cenzura u otvorenom društvu? Autor na jednom mestu citira Kristu Volf koja je 1984. izjavila da ne poznaje ni jednu zemlju na svetu u kojoj ne postoji ideološka cenzura ili cenzura tržišta. U doba digitalne revolucije i poplave samizdata pitanje cenzure tržišta zvuči kuriozno. Danas se, sve ono što je objekt klika, zbiva, iako samo virtuelno, izvan pažnje javnosti. To je jedna nova vrsta cenzure koja se odigrava na svekolikom tržištu društvenih medija.