On je rekao da nije dobro što smo stvorili društvo gde se za svaku sitnicu ide kod budućeg premijera, koji je baš u tom trenutku izlagao premijerski ekspoze. Isti je desetak dana kasnije popio smenu sa tog mesta, a usmeno obrazloženje zapravo najbolje odslikava odnos politika-država-mediji. Rečeno mu je da su oni ipak državni medij, odnosno vladin list.

Objašnjavajući potez svoje stranke, premijer nijednom rečju nije rekao da se ne slaže sa tim saopštenjem, ali je naglasio da je „vrlo glupo izabran dan“ za njegovo objavljivanje. To samo može da znači da se premijer slaže sa saopštenjem svoje stranke, što i nije čudno, ali pokazuje i šta zapravo misli o medijima i šta namerava da radi naredne četiri godine.

Da se ne zavaravamo. Umiranje srpskih medija počelo je još u vreme Miloševića. Nastavljeno je u vreme DOS-a, kada se umesto toliko priželjkivanog i očekivanog otvaranja medija nakon oktobarskih promena 2000. desilo potpuno suprotno. Tadašnji vladajući DOS je samo iskoristio Miloševićeve mehanizme kontrole i nastavio tamo gde su oni stali. Ovaj put sa drugim, nama bližim i podobnijim akterima. Koštuničina vlada je takođe gurala svoje ljude na čelna mesta državnih medija, dok je Tadićeva vlada postojanje i kontrolu medija u Srbiji dovela do apsurda. Sve informacije su išle iz jednog centra, predsednikovog kabineta, novinari su po političkoj direktivi u državnim medijima sklanjani iz sektora koje su godinama pratili i svi su ćutali… Da li znate zašto su sklanjani? Jednostavno zato što su postavljali nezgodna pitanja ministrima i poslanicima. Pitanja zasnovana na znanju, poznavanju stanja u oblasti koja se prati (vojska, policija, ekonomija, skupština grada Beograda, društvo, pa čak i sport!), ali i zbog toga što svi ti naši vajni nazovi političari, jer oni to jesu, nisu imali ama baš nijedan smislen odgovor. Novinari su danas potonuli u autocenzuru, a kako sjajno piše pisac Danilo Kiš, „autocenzura je sestra laži, duhovna korupcija…“

Ipak, ućutkivanje medija može samo da proizvede kontraefekat. Ono u čemu je danas Srbija jeste jedna eksplozivna kombinacija ekstremnog nacionalizma, totalnog siromaštva i bede, dirigovanih državnih medija, rehabilitacije ratnih zločinaca i relativizacije istorijskih događaja i izjednačavanja oslobodilačke borbe sa kolaboracijom sa nacistima…

Ono u šta domaći političari duboko veruju, a to je i sada vladajuća Srpska napredna stranka lepo definisala svojim prilično ogoljenim istupom, jeste da pošto državne medije, jelte, finansira država, ona ima pravo da diktira uslove i zahteva poslušnički odnos… Vlast, očito, može da smenjuje urednike i da bira podobne novinare kako joj se prohte i ponaša se u stilu – „piše pozitivno, može biti koristan“. Upravo tako se prema vlasti odnosi najveći broj novinara u državnim medijima.

Do kakvog je apsurda bila dovedena cenzura, a to bi bez problema moglo da se primeni i u današnjoj Srbiji, najbolje pokazuje slučaj tokom diktature kralja Aleksandra Karađorđevića. Jedna beogradska redakcija htela je da objavi bajku o nekom krokodilu koji je jurio decu. Krokodil iz priče je došao na Terazije, pred njim je bežao Perica, a za njim jurio žandarm. Cenzura nije dala da to bude žandarm, da ga ne bi progutao krokodil! Kod nas je taj krokodil (mediji) izgleda ostao bez zuba.

Autor je urednik dodatka Pravo