Kako je zairski predsednik pobegao u Brčko

Politička informacija senzacionalističkog dnevnika mora biti „ekskluzivna“. Ona nije namenjena samo tome da zadovolji potrebu čitaoca da „zna sve“ o političarima: koja kola voze, kakve su im kuće, koje škole im deca pohađaju, gde kupuju odela, gde se šišaju, da li koriste kompjuter… Šire od toga, ona mora da otkriva svakodnevnu „šokantnu istinu“ šta se zapravo zaista dešava na političkoj sceni Srbije. To znači da se za svaki politički događaj traži senzacionalistička pozadina, dotad „nepoznata“ i samo tom dnevniku dostupna koja se nudi kao jedina politička realnost. Nimalo slučajno, reklamni moto uspešnog senzacionalističkog dnevnika Kurir glasi „mi razotkrivamo ono što drugi skrivaju“.

Rakcijski igrači i spin majstori

Jedan od ključnih problema u partnerstvu redakcije i političkih izvora jeste u tome što je ono sveprisutno, a nevidljivo. Komunikacija sa glavnim visokim izvorima lista rezervisana je isključivo za vlasnika lista ili najviše dva do tri takozvana operativna urednika u redakciji. U novinarskom žargonu oni su dobili naziv „igrači“. Time se ilustruje da oni napuštaju teren novinarske i izdavačke profesije i sami postaju vrsta političara ili njihovih spin-majstora, koja indirektno živi od političke moći. Ulog „igrača“ u komunikaciji sa izvorima je svest njihovih čitalaca, i ako bi se postavilo etičko pitanje, odakle im pravo na to, njihov odgovor bi glasio da su ljudi izabrali sami da kupuju njihove novine jer su dobre, bolje od drugih. „Igrači“ se dogovaraju sa zainteresovanim finansijerima kada se pokreće novi list, prave određene „dilove“ za (ne)objavljivanje pojedinih tekstova, promenu uređivačke politike, ili imena i koncepcije lista. Zavisno od toga sa kojom su moćnom strankom povezani, svrstavaju se u male klanove, tako da se po medijima koje vode mogu pratiti iste poruke u tekstovima ili ličnosti kojima daju prostor, naravno u odnosu na aktuelne događaje.

Politička scena se prikazuje isključivo kao makijavelistička arena u kojoj su sva prljava sredstva dozvoljena, a njeni akteri kao igrači čiji je cilj očigledan – domoći se i ostati na vlasti, obogatiti se i uživati a sve na račun naroda, odnosno čitalaca. Sve je pojednostavljeno i personalizovano i ako se prati iz dana u dan, podseća na sapunsku TV seriju. Čitaoci i redakcija stavljeni su u poziciju „časnih posmatrača“ jedne beskrajne nečasne političke igre. Međutim, očigledno se pojedine ličnosti ili stranke prikazuju u mnogo manje negativnom kontekstu nego druge, što nimalo nije slučajno.
Da bi takvo prikazivanje političke stvarnosti uspelo, jedini način jeste da se političkim događajima neizostavno pripisuju dramski i književni klišei: verolomstvo, sukobi i svađe, nezadovoljstvo, ljubomora, ambicije, tajni planovi, zavere. Neki od klišea su stalni, recimo ako je reč o sklapanju koalicije „otkriva“ se šta ko nudi ili odbija i ko koga ucenjuje. Na primer, dnevnik Kurir je 27. januara 2007, objavio da je na sastanku „narodnjačke“ koalicije došlo do sukoba oko izbornih zasluga: „U Novoj Srbiji tvrde da su zajedno sa Draganom Markovićem Palmom doneli više glasova nego DSS. Kada se jedan od predstavnika Koštuničine stranke pobunio, rekli su mu da bi najbolje bilo da pogleda rezultate, prema kojima su „narodnjaci“ najbolje prošli u Šumadiji, gde su velika uporišta Palme i Ilića. Potom je jedan od članova Predsedništva DSS ustao i rekao: „Lepo, ali smo zahvaljujući vama pukli u Vojvodini“, nakon čega je bilo malo vike, ali se sve brzo stišalo – kaže za Kurir jedan od visokih funkcionera DSS. Priča je u Kuriru nastavljena 31. januara, ali ovog puta pod naslovom Svađa zbog Cece, gde se precizira i broj mandata. „Ponesen velikom bojem glasova koji su DSS-NS dobili u Pomoravlju i Šumadiji, Velja Ilić je za sebe, Dragana Markovića Palmu i Veroljuba Stevanovića tražio 18 skupštinskih mandata, ali je prema poslednjim informacijama, DSS spreman da im da svega 14 mesta u parlamentu“. Oba teksta potpisana su sa U.K. što bi trebalo da znači urednik Kurira.
Kako se pribavlja „ekskluzivna politička informacija“, oko koje se potom izgrađuje priča i razvija zaplet koji se objavljuje više dana ili meseci u seriji tekstova na istu temu? Ona svakako nije puka izmišljotina, mada je bilo pokušaja da se isključivo na njima zasnuju i prodaju neki neuspeli dnevnici poput Srpskog nacionala. Ni mašta tu ne igra veliku ulogu, mada je neophodna u razradi detalja. A bilo je stvarno maštovitih primera poput „vesti“ da je svrgnuti zairski predsednik Mobutu Seseko pobegao u Brčko (BIH) – naslovna strana niskotiražnog kratkotrajnog senzacionalističkog dnevnika NT Plus iz leta 1997. Do političke ekskluzive ne dolazi se nasumično i zahvaljujući dobrim novinarima i njihovom istraživačkom radu. Političku ekskluzivu pribavljaju politički izvori, ljudi iz političkih stranaka ili bliski strankama, sa kojima redakcija „sarađuje“. Između tabloida i ljudi iz moćnih organizacija ustanovljena je posebna vrsta partnerstva u kome obe strane vide korist i način da profitiraju. S godinama je to partnerstvo postalo toliko jako da se van njega ne može biti u bilo kom medijskom poslu u Srbiji. Jasno je da je u tome interes izdavača tabloida da sa minimalnim troškovima dođe do „ekskluzive“ koja će omogućiti listu visok tiraž, a izvorima da utiču i kontrolišu javno mnjenje. Mediji su se pozicionirali kao servis za ljude po strankama ili bliskim strankama koji spinuju (grade) priče kojima se bavi javni život Srbije. Mada je ponekad finansiranje lista usko povezano i sa najvažnijim visokim izvorom od koga redakcija dobija „ekskluzivne“ informacije, one se prividno daju „besplatno“ i pod plaštom „dobrih usluga javnosti“. Suština patološkog u ovom partnerstvu je da je za redakciju najvažnije da je informacija upotrebljiva, a ne da li odgovara realnosti i da li je iole tačna. Upotrebljiva za to da gradi priču, pri čemu „provera“ odnosno novinarski rad služi za razradu i stvaranje zapleta, a ne da se informacija eventualno ne objavi ukoliko se pokaže da je njena tačnost sporna. Ukoliko se proverom potvrdi da je informacija koju je dao politički izvor neistinita, ona se ne odbacuje nego se objavljuje, bilo da bi odmah potom nastao preokret u priči i stvorio utisak drame, pošto drugi sagovornik tvrdi suprotno. Bitno je, kako kažu urednici senzacionalističke štampe, da se „prave novine“, čak i kada se njihove informacije pokažu ne samo kao netačne, nego kao i obične gluposti. Novinarski rad na informaciji iz političkog izvora služi samo za nadogradnju i njeno „pakovanje“, a nikada nije polazna osnova za nepristrasno i ozbiljno istraživanje.
Nastavlja se