Kapitalizam nas vodi u katastrofu

Nazvali su ga jednim od „poslednjih Mohikanca marksizma“. Za sebe, pomalo ironično, kaže: „Ja sam ostao proleter!“. Jednom prilikom, na pitanje kako objašnjava da su u Hrvatskoj oni koji su na marksizmu stekli doktorate, preko noći doživeli amneziju i postali konvertiti, profesor Milan Kangrga je odgovorio, da bi ti karijeristi, marksistički polutani i nedoučeni mediokriteti, da su na vlasti u Hrvatskoj, kojim slučajem Arapi, odmah postali „pravoverni muslimani“ koji bi Kur’an propovedali „s najdubljim uverenjem“.
Iako rođen 1923. (Zagreb), i dalje je bespoštedni kritičar društvene zbilje. Redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu postao je 1950. Usavršavao se u Hajdelbergu, predavao u Bonu, Minhenu, Pragu, Budimpešti, Moskvi, Kijevu… Objavljivan je od Italije i Španije do SAD i Meksika. Od onoga što je napisao izdvajamo „Etika i sloboda“, „Etika ili revolucija“, „Smisao povijesnoga“. „Praksa – vrijeme – svet“…. Jedan je od doajena takozvane praksis filozofije. Od „Pogleda“, „Naših tema“, preko slavnog „Praxisa“ i „Korčulanske letnje škole“, vodi bitke sa staljinizmom, nacionalizmom, i „švercerima vlastitog života“, kako mu se zove i jedna od poslednjih knjiga sa refleksijama na hrvatsku političku kulturu i duhovnost. Nedavno je posetio Beograd, gde je govorio na promociji knjige Svetozara Livade „Etničko čišćenje – ozakonjeni zločin stoleća“, o zločinima počinjenim nad Srbima u Hrvatskoj. Pitamo ga ima li uopšte smisla danas govoriti o marksizmu.
– Pod pojmom marksizma stotinu godina menjaju se ljudi, političari, intelektualci koji su toliko raznorodni, tako da na taj način nećete mnogo dobiti u značenju. Pazite, i Staljin je sebe smatrao marksistom, pa i komunistom. Po mom sudu, marksizam je moguća teorija ili filozofija. U horizontu Marksove misli ne mežete reći, na primer, „marksistička zemlja“. Jer ako bismo tako razmišljali, i Pol Pot je bio „marksist“. O marksizmu se može govoriti kroz teoretičare, sociologe i filozofe, koji su nešto značili u društvenoj misli. To su i ljudi koji su k nama dolazili na Korčulansku letnju školu, a to su bili i neki od najvećih mislilaca 20. stoleća – Lukač, Bloh, Markuze… Među onima koji nisu došli na Korčulu, od velikana takve misli bih izdvojio Adorna, Habermasa… Da ne govorim o nekim liberalnim filozofima koji su bili fini dečki i takođe dolazili k nama. Grupa praksista je nastala sticajem okolnosti. Hteli smo obnoviti autentični Marksov koncept socijalizma. To je trajalo 10 godina – od 1964. do 1974 – dakle časopis Praksis plus Korčulanska letrnja škola. Na ovim, eks YU prostorima kojima tradicionalno dominira ekstremizam, Marks i marksizam, pa i socijalizam, su bacani u smeće. Ali, pogledajte, u Evropi , pa i u Americi, Marks se kotira kao nešto sasvim normalno.
Koji je segment Marksove filozofije danas najaktuelniji: otuđenje, čovek kao revolucionarno biće, ili nešto treće?
– Marksov koncept socijalizma, jer je to jedina moguća šansa iskoraka iz ove kapitalističke strahote koja nas čeka.
A, šta je za vas neomarksizam?
– Pazite, kad neko za sebe kaže da je „neomarksista“, onda ga ostavite po strani.
Zašto?
– Ili je neko marksista, ili to nije. Ja, recimo, nisam samo marksista. Jer mislim na tragu nemačke klasične filozofije – Kant, Fihte, Šeling, Hegel. To je najveća misao do sada, u čitavoj istoriji čovečanstva. Marks je samo njihov izdanak, naslednik, i jedan od najboljih spekulativnih mislilaca na tom tragu. Sad sam napisao jednu knjigu gde, u tom kontekstu, rehabilitujem Marksa, baš kao spekulativnog mislioca koji je aktuelan za naš današnji, neposredni, život.
Šta je za vas danas levica?
– Na ovim, eks YU područijima, levica ne postoji. Na Zapadu ona je u odumiranju. To je ta takozvana socijaldemokratska linija koja je, u suštini, proburžoaska. Socijaldemokratija znači ostati u horizontu kapitalističkog sveta. Čak se ne postavlja ni pitanje neprikosnovenosti kapitalizma. To nije marksizam. Tu nema revolucionarnosti. Ne bih sad da plašim ljude, jer svi misle revolucija je da nekoga odmah moramo zaklati. Naročito na ovom našem području. Stalno pišem – ali to izgleda slabo ko razume – da nama fali građanska revolucija kao vladavina prava. To nam fali kao pretpostavka razvoja na ovim prostorima. I kao korak napred ka ovoj Evropi koja ide Bušovom linijom. Evropa je napustila svoje najvrednije kriterijume, čak i socijalnu državu.
Vi kao da smatrate da taj vaš socijalizam i parlamentarna demokratija ne mogu zajedno?
– Ne mora tako da bude. U prelaznom periodu, kao kod nas, nema preskakanja. Mi ne možemo preskočiti građansku demokratiju. Ponavljam, kad kažem građanska demokratija mislim na vladavinu prava. Znači, da ste priznati kao građanin i kao pravno biće. Višepartijski sistem je pretpostavka za tako nešto.
Da ipak ne zvučite kao hronični utopista?
– Pojam utopije još nije objašnjen. Čak ni posle fantastičnih Blohovih knjiga. Čovek je po svojoj biti utopističko biće. Čim se ujutro probudite, vi ste u nečemu budućem, utopijskom. Inače biste morali ostati spavati. A, čak biste možda i spavali utopijski – sanjali biste. Utopija više nije nikakvo izmaštano mesto u smislu Tomasa Mora, već ono što nas nosi da idemo napred, bilo šta što hoćemo učiniti, a da ne potvrđujemo poluživotinjsku prirodu.
Pored konzervativnih i reakcionarnih, čini se da su i neke nove „in“ teorije, tipa „političke korektnosti“ i „ljudskih prava“, takođe marginalizovale „klasno pitanje“ i „klasnu svest“?
– Tako je. To je kapitalistički, takozvani građanski trend, koji se bori protiv svega što bi dovodilo u sumnju kapitalizam. A, taj sistem je par exellance jednoklasno društvo doterano do kraja. Suština bilo kog, našeg, njihovog, kapitalizma je izrabljivanje najamnog radnika. Kapitalizam ima samo jedan svoj princip: profit i super profit. Ništa drugo ga ne zanima. Po principu, ako nam treba nafta, onda ćemo ceo Irak raskopati. Kapitalizam vodi u katastrofu.
U kom je sad stadijumu kapitalizam?
– Tačno u poslednjem. Postoje dve solucije katastrofe: ili nuklearni epilog, ili nepotpisivanje sporazuma iz Kjota. Obe solucije idu po liniji SAD, teranja kapitalizma do poslednjih konsekvenci. Jedino socijalizam koji bi išao preko tih horizonata nudi nadu, da se stvari konačno vrate na pitanje: A, šta je s vama i sa mnom kao čovekom?
Da li su u pravu oni koji 21. vek vide kao vek gde će religija kompenzovati odsustvo velikih ideologija?
– Religiozan problem, nije pitanje sukoba religija, nego pitanje koliko je čovek sklon religioznom gledanju na svet i svoj život. Hantington, i sukob religija i civilizacija, to su politikantske floskule. Tačnije, tipične kapitalističke ideološke floskule zavađanja naroda zarad vlastite dominacije. Religija je prodavanje magle, jer ne rešava nikakav problem, već vam samo daje nadu negde drugde. Ali, zato popovi dobro žive ovde. Pogledajte Hrvatsku danas, recimo: grade se crkve, a ljudi nemaju šta jesti. Dok narod hoće da pristaje na to, toliko će i religija biti dugovečna. I teorija o „kraju istorije“, je ideologija i propaganda, radi pravljenja zbrke u korist kapitalizma. Naglašavam da je čovek povesno biće. Dokle čovek egzistira, egzistira i povest. Jedino kad odemo u crnu rupu, bilo zbog nuklearne katastrofe, bilo zbog nepotpisivanja sporazuma iz Kjota, tek onda će doći do kraja povesnog mišljenja, a samim tim i do famoznog „kraja istorije“. Uostalom, Hegel je rekao: „Ono što mi jesmo, jesmo ujedno povesno“.
Ako ne verujete u kraj istorije, verujete li bar u njeno ubrzanje?
– Nema nikakvog ubrzanja. Može samo da se ide ka dobrom ili lošem ishodu. Po liniji kapitalističkog sveta, danas je taj Amerikanac postao najreakcionarniji i kontrarevolucionarni element, a nekad je bio prvi. Prvi su napravili građansku revoluciju. Posle njih Francuzi. Bio je to uspon građanstva. Danas je trend ka dole. Ta apsolutno reakcionarna pozicija vodi svet u katastrofu.
Kakav je vaš odnos prema postmodernizmu?
– To je jedna čista bezvezarija. O postmodernizmu govore oni koji ne znaju ni šta je moderna. Moderna počinje s Kantom. Ona znači da se težište postavlja na čoveka i njegovu ličnost. I tu je Evropa, u vreme uspona građanstva, bila najprogresivnija. Pa to je kapitalni preokret, da vaš život pojedinca bude priznat kao, kako je rekao Hegel, beskonačna vrednost subjektiviteta mene kao čoveka. To vam je moderna. E, sad neko hoće postmodernu. Hoće da ukine da „ja“, kao čovek nešto značim. To su floskule. To je kao da meni, koji sam 15 knjiga o etici napisao, dođe neko i govori o bioetici, a ne zna šta je etika.
Kako danas gledate na ove balkanske državice?
– Mi smo jedna zaostala sredina. Ne samo eks YU, već i malo šire. Ostali smo, više – manje, ne samo na nivou predgrađanstva, već nosimo sa sobom rodovsko – plemenske elemente i kad bismo se dobro pogledali u ogledalu to bismo morali videti. Pazite, mi još nismo spremni da drugog priznamo kao čoveka, a sami do čoveka još nismo došli. Sve se primitivno svodi na etnicitet. Ja vas ne priznajem kao čoveka jer ste, recimo, Srbin, a vi mene, jer sam Hrvat. Čopor priznaje samo sebe. To je možda grubo reći, ali to je taj mentalitet.
Verujete li da evropska ideja može da pacifikuje i kultiviše ovaj prostor?