Kapitulacija Vašingtona

Kapitulacija Vašingtona na pekinškim pregovorima o korejskom nuklearnom programu ipak je postala realnost. Uostalom, gotovo od samog početka korejske krize, od 2002, bilo je jasno da drugačije i ne može biti. Intriga je bila jedino u tome hoće li svoj fijasko prećutno priznati administracija koja je svoju korejsku , a i celokupnu dalekoistočnu politiku, zavela u ćorsokak, to jest Bušova administracija. Ili to ona ne može učiniti sama, pa će predati štafetu naslednicima.
Ispalo je tako da su lepe vesti na međunarodnoj areni sada potrebne kao vazduh i to upravo Bušovoj administraciji. Toliko potrebne da su SAD bez problema pristale da Pjongjangu daju njegov zamrznute novac na računima u Makau. A šta je sve izgovoreno kada je taj novac zamrzavan ni pas s maslom ne bi progutao. Uz određeni talenat u sferi propagande diplomatska kapitulacija SAD mogla bi se prikazati i kao pobeda SAD, ali i kao kapitulacija Pjongjanga. Pjongjang naime ponovo odustaje od nuklearnih vojnih programa, otpečaćuje nuklearni reaktor u Jongbonu, pušta inspektore IAEA. U odgovor na to Severna Koreja dobija do milion tona mazuta godišnje za svoje elektrocentrale. Krize kao da i nije bilo, još jedna runda pregovora u martu i svi će detalji biti razrađeni.
U postignutim sporazumima ima i ponečeg novog. Na primer, pretvaranje šestostranog mehanizma korejskih pregovora u nekakvu međunarodnu organizaciju za razvoj Severne Koreje. Ispala je prava istočnoazijska OEBS, ili čak nešto efikasnije.
Šest godina tihog učešća u razrešavanju korejske krize vratilo je Rusiji ono što je ona izgubila 1994. Ipak, niko neće osporavati činjenicu da SAD imaju snažnu ekonomiju koja je toliko neophodna za razvoj Pacifičkog regiona.