FENOMENOLOGIJA DUHA PALANKE: Nova čitanja „Filosofije palanke“ Radomira Konstantinovića (18)

Prvo izdanje Filosofije palanke objavljeno je kao izdanje Trećeg programa Radio Beograda pre četiri decenije (1969), samo godinu dana posle velike pobune studenata, što je podatak koji se retko uzima u obzir, iako ova koincidencija u duhu pobune nije slučajna, pošto ovaj duh pokreće i Konstantinovićevo delo. Glavni deo knjige predstavljaju tekstovi autora koji su govorili u ciklusu Nova čitanja Filosofije palanke Radomira Konstantinovića koji je održan u Domu omladine Beograda 2006. Knjigu je priredio Nenad Daković, a objavilo OTKROVENJE iz Beograda. Izvode objavljujemo uz saglasnost izdavača.

 

 Dakle, nacionalno (ili: patriotsko) osećanje je nešto od čega, kao i od religijskog osećanja, ne može, bar ne u demokratskim vremenima, da se pravi ideologija i pogotovu ne ona koja vitla mačem. Zato je ideja demokratskog nacionalizma, koja je Antoniću očigledno draga, naprosto nalik drvenom gvožđu. Nacionalizam je politička opcija koja, pre ili kasnije, i uvek čim to može, teži da autoritarno izigra demokratiju, ako većne i da je sruši…

Pa ipak, Antoniću se iz nekih razloga ne dopada savršeno opravdana pomisao da je u Srbiji (kao, uostalom, i bilo gde) moguća evolucija nacionalizma u nacizam, pa je radije spreman da naduvava i karikira stanovište svog oponenta, kako bi ga zatim „uspešno“ osporio. Čini se da u njegovoj političkoj logici vlada opsesivno pravilo koje glasi: teško onome ko dirne u nacionalizam! Ali to opsesivno a priori, videli smo, nagoni Antonića ne na „nerazumevanje“ Filosofije palanke, većna jedno zlovoljno razumevanje, jednu naopaku hermeneutiku koja prvo interpretativno izobličuje svog protivnika ili, još bolje, neprijatelja, da bi ga onda suvereno „likvidirala“.

Dok je u početku još izgledalo da Antonićev tekst poseduje i neki teorijski interes, na kraju se on uspešno srozava na nivo pukog ideološko-političkog ogovaranja, što je danas, nažalost, standardni profil naše publicističke prakse. Naravno, svako ima pravo da se u javnom prostoru ideološko-politički obračunava sa svojim neistomišljenicima, kao što, uostalom, i ti neistomišljenici imaju pravo da mu odgovore. Ali, problem je u tome što niko nema teorijsko pravo da to čini preko grbače jednog teksta – rečje, naravno, o Filosofiji palanke – koji je napisan pre četrdesetak godina i čija sadašnja aktuelnost je veća nego što je pre bila, ne samo zbog datih političkih prilika nego zato što je taj tekst sjajno anticipirao aporije i paradokse onog fenomena koji poslednjih dvadesetak godina možemo da označimo kao povratak palanke.

Latinka Perović: Istorijski kontekst Konstantinovićevog dela

Ključ za razumevanje krvavog haosa devedesetih

Ime Radomira Konstantinovića i naslov njegovog najpoznatijeg dela – Filosofija palanke postali su apsolutno nedeljivi. Ime pisca podrazumeva naslov dela, delo podrazumeva ime pisca.

Imajući, razume se, u vidu vrstu knjige i novije vreme, preciznije drugu polovinu XX veka, Filosofiju palanke bih označila kao jednu od ključnih knjiga u srpskoj kulturi. Ključnih knjiga po definiciji nema mnogo ni u velikim kulturama, u malim – pogotovo. Filosofiji palanke uz bok stoji, možda, još samo knjiga Miodraga Popovića Vidovdan i časni krst – „ta genijalna knjiga“, kako je za nju rekao istoričar Ivo Banac. Obe ove knjige imale su sličnu sudbinu: dugo su bile prećutkivane.

Objavljena prvi put davne 1969. godine, Filosofija palanke počela se više čitati i citirati u poslednjoj deceniji XX veka. Bilo je potrebno da se duh palanke otelotvori u svim pojedinostima, da bi Filosofija palanke postala ključza razumevanje krvavog haosa u toj deceniji, kao, u ljušturi, agonija srpske patrijarhalne civilizacije u njenom najnovijem, i najdramatičnijem, sudaru sa modernom civilizacijom.

Šta se od karakteristika duha palanke u poslednje dve decenije nije manifestovalo i ostvarilo? Trijumfovalo je, pre svega, „izvanredno jako osećanje kolektiviteta“, kojem je sve „pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno“. Sabiranju, zgušnjavanju nacije – kolektiviteta pomagalo je „jako osećanje za istoriju, izvestan duh istoričnosti“, koji su, u suštini, „delo van – istorijskog (ili samo protivistorijskog) duha“. A zatim opsednutost smrću, na kojoj je, kako bi rekao Ivan Lovrenović, nastala kultura smrti, čije je pravo lice bescenje života.

Nastavlja se