Kolumne sam pisao i na benzinskoj pumpi

Sedimo u beogradskom restoranu „Pomodoro“, čiji će deo i Basara uskoro postati – napisaće kolumnu za njihov jelovnik, koncipiran kao dnevne novine. Tako će ljubitelji italijanske kuhinje kao aperitiv konzumirati i Basaru. Ritual koji već četiri godine svakog jutra praktikuju „danasovci“.

Ne pamti se da je neko u srpskom novinarstvu ovim tempom i s ovakvim kvalitetom pisao kolumne kao ti za Danas. Kako je to pisati kolumne svaki dan?

– Pa neće biti da niko nije ovoliko dugo i u ovakvom tempu pisao dnevne kolumne. Pokojni Tirke je to radio verovatno duže, a i bolje. Kad mi je Panović predložio da pišem „Famozno“, mislio sam da ću izdržati najviše nekoliko meseci, ali se, mimo mog očekivanja, pokazalo da je to mnogo lakše nego što sam mislio da će biti. Pala je tu i neka opklada između Panovića i Slaviše Lekića. Slaviša je izgubio. Kako je to pisati svaki dan? Uglavnom lako. Vrlo često i prijatno.

Mada u poslednje vreme i romane objavljuješ svake dve godine. Da li te izdavači, čitaoci ili ti sam sebe teraš na takvu hiperprodukciju?

– Objašnjenje je vrlo jednostavno. Problemi sa diskus hernijom značajno su mi ograničili radijus kretanja. Sve više vremena provodim u sobi, između police za knjige i radnog stola. Polupokretnost je, to znamo, dušu dala za depresiju, samosažaljenje i potucanje po banjama. Gadne su to stvari. Problem većine nas bogalja – iliti po novom „osoba sa posebnim potrebama“ – nije toliko fizički nedostatak ili nefunkcionalnost koliko psihologija, to jest trajno nezadovoljstvo sopstvenim stanjem. Mnogo više čitam i mnogo više pišem nego što sam ranije činio čisto da bih se bolje osećao. I to mi polazi za rukom. Uostalom, pokretljivost je precenjena. A hiperpokretljivost je i opasna.

U koje doba dana najviše voliš pišeš?

– Pre podne. Mada u toj stvari ne mogu baš uvek da ugodim guzici. Sve zavisi od situacije. Kolumnu, recimo, ponekad napišem i u dva ujutru. Ponekad je napišem i na benzinskoj pumpi. Jednu sam napisao i u avionu. Ali prozu, prozu ipak pišem pre podne, što ranije ujutru, kada je koncentracija najbolja. Kako dan odmiče, medijsko đubre od koga je nemoguće ukloniti se polako puni i glavu i dušu.

Presreću li te čitaoci po ulici? Čini se da obožavaš da polemišeš sa svojim anonimnim internet komentatorima.

– Da, presretnu me ponekad, ali retko i sve ređe jer sam i ja nažalost sve ređe na ulicama. A komentatorluk – kako ih zovem – to je priča za sebe. Kao što su Bosnu zvali „Jugoslavija u malom“, tako bi se onaj komentatorski prostor ispod „Famoznog“ mogao nazvati Srbija u malom. Sve je tu. Počev od kliničke i fingirane paranoje, preko već legendarne neprejebivosti, vidovitosti za leksičke i štamparske greške, a slepila za suštinu stvari, zaključno sa samosvesnom tupoumnošću, otkrivanjem rupa na saksiji i raskrinkavanjem kojekakvih zavera. Rekao bi čovek da je to isuviše mali uzorak populacije da bi se na osnovu njega mogli donositi zaključci, ali ja mislim da je sasvim dovoljan. Lepo se tu vide sve teške duševne bolesti našeg društva – kukavičluk, orijentalna potuljenost, sklonost lažima, prevarama i muvanju i svim drugim stvarima koje anonimusi – ponekad i s pravom – projektuju na mene. Ali šta da se radi, komentatori naprosto idu uz kolumnu, povremeno se upustim u polemiku sa njima. Upuštao bih se i češće kada bi bili duhovitiji. „Famozno“ je pre svega satirično-zajebantska kolumna, a ni Danas nije časopis za filozofiju, umetnost i društvena pitanja.

Da li politički kolumnista u Srbiji ima više prijatelja ili neprijatelja?

– U Srbiji i ljudi koji se ne pačaju u politiku imaju više neprijatelja nego prijatelja. Svojevremeno su me neki drugari upozoravali da ne preterujem jer će me svi zamrzeti, a ja sam im uvek odgovarao – i bio sam u pravu – da me sve i da ćutim kao zaliven zbog toga niko neće voleti. U Srbiji je, druže moj, mržnja pitanje časti i identiteta. S druge strane, ja nisam ni pevačica ni glumica, pa da bi mi treba masovna ljubav. A nisam ni hipik, pa da bih jadikovao zbog takvog stanja stvari. Mržnja je osećanje legitimno koliko i ljubav. Drugo je pitanje koliko je ona štetna. I za to postoji regulator. Svakome njegova mržnja izađe na nos, pa na kraju bude mirna Bosna. Imam još nešto da dodam: zbog mržnje niko nije navukao triper, ako razumeš šta hoću da kažem.

Kad ćeš da se pomiriš sa Đorđem Vukadinovićem? Poslednji put ste se sreli u Utisku nedelje?

– Nisam ja sa Vukadinovićem bio drug, pa se u jednom trenutku posvađao da bih se sad (ili bilo kad) mirio. Ja čak protiv njega nemam ništa lično. Vukadinovića nisam pičio ni zbog njegovih političkih stavova – koje on, uzgred i po sopstvenom priznanju i nema – nego zbog rada na popularizaciji masovnih histerija i gedžovanske potuljenosti. Ovako, dakle, funkcioniše Đorđe takozvani Vukadinović, koji povremeno deluje i pod umetničkim imenom Bosiljka Medić: ako li mu se nečiji tekst i nečiji stavovi ne svide, on to prenese na sajt opskurantske NSPM i tu čoveka izloži najstrašnijim uvredama i bljuvotinama, a ako neko povisi ton kada govori o njemu, to jest o Vukadinoviću, Vukadinović savija tabak i podnosi tužbu. Vukadinović je, da se ne zavaravamo, mali privrednik srpskog rasula – jedan od mnogih, a svakako ne i najgori – i on naprosto ne propušta priliku da nešto inkasira. Tu se, međutim, Georgije zajebao u računu i džaba je krečio. Ono, fakat, u poslednje vreme se primirio, akademizovao, reklo bi se da je revidirao, pa ga srazmerno retko uzimam na zub, ali – setimo se – nije oduvek bilo tako. A verovatno neće tako zauvek ni biti, pa će Georgije – čim to zasluži – ponovo dobiti preko ženskog polnog organa. I to će tako trajati dok smo živi. Georgije se verovatno uzda u uticaj svojih potuljenih prijatelja i samozvanih moćnika, Vuka Jeremića na primer, ali, da ponovim, to mu je loša računica i još jedno džaba krečenje.

Ode Basara opet u ambasadore, rekli su neki posle tvog intervjua sa Vučićem. Da li bi opet pristao da budeš ambasador?

– Da, tako se to protumačilo. Što samo svedoči o tome da tumači nemaju pojma kako se ovde postaje ambasadorom. Svedoči to i o još jednoj povelikoj zabludi – da je biti ambasador Srbije nekakva velika privilegija. Nije to tako. Daleko je to od toga. Da ne dužim. Ne bih više nikada bio ambasador iz mnogo razloga. Prvo, to nije moja profesija. Drugo, to je, za razliku od spisateljskog rada, ubistveno dosadan posao. Treće, imam šezdeset i jednu godinu i diskus herniju, pa mi je mnogo udobnije u nediplomatskom statusu. Četvrto i najvažnije – sa državom Srbijom je najbolje imati što manje posla, bez obzira na funkciju, privilegije i sve to. Ne postoji niko – ali doslovno niko – kome država Srbija nije na ovaj ili onaj način smrsila konce. Ne pomaže ti tu čak ni da budeš „tiranin“.

Na prošlim izborima podržao si Čedu i Preokret. Koga ćeš na ovim?

– Ako se ne dogodi veliko čudo – nikoga. Ne vidim više nijedan razlog da bih još jednom učestvovao u izbornom cirkusu. Pre manje od dve godine pozvani smo da glasamo za Vučića da bismo kaznili Borisa Tadića, sada smo dobili poziv da ponovo glasamo za Tadića (ili Đilasa) da bismo kaznili Vučića. Ma idi, more, beži. Naši takozvani državnici jesu neozbiljni, ali ni takozvano građanstvo nije ništa ozbiljnije. U pravu je bio onaj prikan koji je rekao da narodi imaju onakve vlade kakve zaslužuju. Tu, pre neki dan, u kolumni sam napisao da me na neke izbore može namamiti isključivo politička stranka ili grupa stranaka koja će se založiti za novi društveni dogovor, za ustavotvornu skupštinu i redefinisanje Srbije. Takvih stranaka nema. A neće ih, po svemu sudeći, ni biti, jer stanje sveopšte urušenosti, učmalosti, nedefinisanosti i besudnosti odgovara isuviše velikom broju ljudi u čijim se rukama nalaze poluge ovdašnje kilave moći. Ne vredi menjati stranke i lidere, moraju se postaviti novi temelji, a potom i novi krov. Ovaj prokišnjava na sve strane.

Otkad datira tvoje poznanstvo sa Borisom Tadićem?

– Kraj devedesetih, početak dvehiljaditih… Ne sećam se tačno. Poznajem jako puno ljudi i čini mi se da sve znam oduvek.

A sa Bebom Popovićem?

– Sa Bebom Popovićem sam se upoznao dve hiljade šeste, na nekom skupu podrške crnogorskom referendumu o samostalnosti.

Na jednom predavanju sam čuo da si u vojsci bio pripadnik padobranske brigade. Basara – padobranac! Kako to?

– Svako može biti padobranac. A ako misliš kako sam se tamo obreo, odgovor je – javio sam se dobrovoljno da ne bih išao u prekomandu u Valandovo. Nisam bio baš najbolje savladao radio-telegrafiju, a telegrafisti koji nisu vrhunski vojni rok provedu na straži. Svašta se nauči u 63. Padobranskoj brigadi. Nikada tu nije dosadno. A treba reći da u ono vreme nisam kuburio sa kičmom i – posledično – nogama.

Čuvena je tvoja izjava: „Alkohol ne sme da trpi zbog posla“. Danas je to omiljeni slogan na Saboru trubača u Guči. Kada ćeš konačno prvi put da odeš u Guču?

– Da, čujem da se ta izjava našla na majicama koje se prodaju u Guči, ali autorska prava pripadaju mojoj ženi Vidi, koja je to – duhovita kakva je – munjevito smislila dok sam odgovarao na kretensko pitanje nekih novinčina – da li mi je preči posao ili alkohol. Nije to jedina tuđa misao u mojim intervjuima. Ja – nije to nepoznato – nemam neko naročito mišljenje o našim žutarama. Kad god mogu uvalim im dubaru. Nađe se u tim intervjuima i poneka misao moje pokojne majke. Koja je, Bog da joj dušu prosti, slepo verovala srpskoj štampi. Guče što se tiče, ja sam tamo bio u više navrata, ali ne za vreme Sabora. Tu se nikad neću pojaviti. To je, da izvineš na izrazu, kalakurnica, a ja u kalakurnice ne zalazim.

Zašto Srbi idu u kafanu?

– To je najbolje što čine, mada to sve ređe čine, a i kada čine, ne čine na nekadašnji način. Kafane su sjajna mesta. I najliberalnija. Osim toga, ne treba prevideti ulogu srpskih kafana u stvaranju srpske kulture, o novinarstvu da i ne govorim. Kafane su se u poslednje vreme malo previše pozapadnjačile za moj ukus, ali to su još uvek najbolja mesta u Srbiji.

Čuo sam da si odbio da gostuješ u emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ na Televiziji B92. U poslednje vreme nerado gostuješ po televizijama?

– I sve ću „neradije“ gostovati! Što se tiče „24 minuta“, nema tu ništa lično, jednostavno, nije mi se išlo. I nije to nikakav princip. Ne bih imao ništa protiv da učestvujem u nekoj TV diskusiji na zanimljivu temu i sa zanimljivim sagovornicima, ali da odlazim na televizije čisto da bih se proseravao i da bih popunjavao nečiji program, to mi više ne pada na pamet.

Šta radiš kad su u Bajinoj Bašti ili Užicu?

– U Užice nažalost retko idem otkako mi je majka umrla. Nije to varoš za osobe sa diskus hernijom. Gde god korakneš – uzbrdica. U Bajinu Baštu idem često, mada i tamo nešto ređe. Volim da pišem u Bajinoj Bašti. Tamo sam, konačno, napisao veći deo „Fame“. Još je interesantnije kada ne pišem. Viđam se sa drugarima, sedimo u kafani, pijemo, pričamo i sve što se može okrećemo na zajebanciju. Leti se ponekad spustimo gumenim čamcem od Perućca do Rogačice, ali ne u vreme sada već famozne regate.

Zašto je, kako pišeš u „Gnusobi“, Srbija najgore mesto za umiranje u Evropi?

– Zato što je jedno od najgorih za život. Povezano je to.

Voliš da se „kačiš“ s „nacionalnim institucijama“, počev od Ćosića preko Dobrice Erića do Emira Kusturice. Da vidimo, možeš li da ih pohvališ: koji je najbolji roman Dobrice Ćosića (i zašto), najbolja pesma Dobrice Erića i najbolji film Emira Kusturice?

– Ćosića što se tiče, to su „Deobe“. To može da prođe kao solidan realistički roman. Najbolja pesma zvanične državne dodole, Dobrice Erića, jeste „Ide Mile lajkovačkom prugom“, a Kusturica, mada se verovatno druži sa gorepomenutim, ne spada u to društvo. On je odličan reditelj. Za mene je njegov najbolji film i dalje „Sećaš li se Doli Bel“.

Skoro sedim u društvu nekih srpskih desničara, kažu: „Basara je antisrbin“. Čini se da njima smeta što se u kolumnama i romanima obračunavaš sa srpskim primitivizmom i mentalitetom, dok ovde vlada geslo: „O nama sve najbolje“.

– Nema desnice u Srbiji, ta gospoda o kojoj govoriš su foliranti, provincijski glumci u rolama patriota. Svugde ima takvih, a naročito u Srbiji, Mađarskoj i Hrvatskoj, ali ipak samo u Srbiji najuspešniji među njima stižu do Akademije nauka, parlamenta, ministarstava i uredničkih položaja.

Imaš li neki tajni plan za budućnost?

– Ne! Nisam pravio planove ni kad mi je bilo dvadeset godina. I nikada se nisam pokajao što ih nisam pravio.