Grujica Spasović ispraćen uz Internacionalu (VIDEO)

Mnogo toga sam zaboravio, zaturio duboko negde u sebi, jer je to bio jedini način da se koliko toliko nastavi. Bože, zar se zaista sve to događalo, zar su nam zaista sve to radili? Zar je ceo projekat bio ludost, naivnost, neodgovornost, hrabrost? I kako smo sve to ipak nekako preživeli? Bili smo kvislinzi, peta kolona, izdajnici, agenti CIA, mosadovci, udbaši, mondijalisti, soroševci, kolaboranti, strani plaćenici, NATO zlikovci, potkazivači, hijene koje treba uništiti, ukratko plaćeničke, antisrpske, pokvarene novine, kolaboracionistički i potkazivački list. A naše ambicije bile su znatno skromnije. Hteli smo da bar malo sačuvamo samopoštovanje, da ne pevamo u horu, da se kao slobodni ljudi bavimo svojim poslom, da se odupremo primamljivom zovu senzacionalizma, primitivizma, šovinizma, fašizacije. Pa makar i ne bili uvek u pravu”.

Ovaj citat iz knjige “Danas – uprkos njima” Grujice Spasovića, koji je poslužio kao svojevrsna crtica za autoportret, na komemorativnom skupu prvom glavnom i odgovornom uredniku, jednom od vlasnika i osnivača Danasa, pročitao je Rade Radovanović, opraštajući se od kolege i prijatelja.

Skup u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) počeo je i završio se uz zvuke Internacionale, uz poštovanje levičarskih uverenja Gruje Spasovića.

Glavni i odgovorni urednik Danasa Dragoljub Petrović ispričao je iskustva koja je prošao kao mladi novinar Borbe.

– Gruja jeste moj novinarski uzor. Kada sam došao u Borbu, učinilo mi se da je on pravi Don Kihot, jer sam upravo tako, kao klinac, dok sam čitao knjigu, zamišljao Don Kihota, sa takvim brkovima i frizurom. Vremenom, shvatio sam da su Gruja i Dragoljub Žarković školski primer novinara kakav treba da bude. To je šarmer, koji stalno drži cigaretu, koji uvek drži neku čašu u ruci. Iako je bio ateista, u poslednjem intervjuu, rekao je da su osnivači spasili svoje duše tako što su ostavili Danas Srbiji i zato što su u teškim vremenima bili časni ljudi. Uređivačka politika Danasa, ono što je Gruja ostavio, nešto je čega u Srbiji danas nema. Nema ga zato što je najteže tako opstati. Zato su svi osnivači, na neki način heroji, rekao je Petrović a zatim i pročitao pismo koje je uputio Vuk Drašković, prijatelj Grujice Spasovića.

– Voleo je (Grujica) onu dalmatinsku “di si bija kad je grmilo”. A meni je, kada sam postao ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, baš to, “Di si bija kad je grmilo” bio jedan od važnijih kriterijuma za odabir ambasadora među najboljim piscima i novinarima. Oba novinara bila su iz Danasa. Radivoj Cvetićanin otišao je u Zagreb, a Grujica Spasović u Sarajevo. Otišao je ambasador Gruja sa velikim entuzijazmom u Sarajevo. I vratio se u Beograd, sa tužnim saznanjem da ni najbolji ljudi i diplomate ne mogu da razbistre mutnu vodu sa državnih vrhova. Zamrznut konflikt, a mržnja nezamrznuta, rekao mi je Gruja, prisetio se saradnje sa Grujicom Spasovićem Vuk Drašković u pismu.

– Imao je smelosti da tih 80-ih godina, posle smrti neprikosnovenog Josipa Broza okupi jednu mladu redakciju klinaca, Gruja je učinio da ga zavolimo još više. Cela ta ekipa kasnije velikih novinara nastavila je da radi upravo ono čemu nas je sve Grujica naučio. Niko od narednih kolega nije imao takav pristup kao Gruja. Bio je autoritet ali šarmer. Znao je da kupi novinare klince i da ih napravi važnim. Znao je šta je najbolje za njih, ali i za Omladinske novine, koje su se tada probijale na tržištu. Danas sam izuzetno ponosan što sam radio sa Grujom, kazao je novinar i publicista Slaviša Lekić, kome je Grujica bio prvi glavni i odgovorni urednik.

Od Grujice se oprostio i Borko Stefanović, potpredsednik stranke SSP, koji ga je nazvao “svećom u oluji”. Njihovo prijateljstvo razvilo se iz poznanstva, kada je Dan Graf, izdavač Danasa jedini pristao da izda Stefanovićevu knjigu. On je govorio i o danima koje je Spasović proveo u Sarajevu, kao ambasador Srbije.

– Nikada nisam upoznao diplomatskog predstavnika koji poznaje toliko ljudi u gradu u kome je, kog zaustavljaju na ulici i razgovaraju sa njim, i koji se tu gde je došao da predstavlja svoju zemlju, oseća odomaćeno, naveo je Stefanović.

Safeta Biševac, novinarka i kolumnistkinja Danasa, Grujicu je, kaže, imala sreću da upozna kao veoma mlada ali već afirmisana novinarka Borbe i Naše borbe.

– Gruja je bio duhovit, uvek nasmejan, pozitivan. Tim osmehom i onim svojim “draga” i “bejbi” zapravo je rešavao mnoge probleme. Bio je dobar čovek, plemenit i neviđeno hrabar. Davao se za posao i bio je nezaustavljiv, niste mogli da ga odbijete za zadatak. On je mogao da se prikloni većini, sa dolaskom Miloševića na vlast i život bi mu bio mnogo jednostavniji. Ali Gruja nije bio takav karakter i činio je sve da se bori protiv takve politike, navela je Biševac.

Božidar Andrejić rekao je da je Grujica Spasović davanjem primera ustanovio novu praksu rada sa mladim novinarima.

– Iz takvog rada nastala je vrlo respektabilna praksa omladinskih škola novinarstva, gde se na jednonedeljnim kursevima učilo novinarstvo. Gruja je zaslužan za iskorak omladinske štampe, koja počinje da se bavi problemima mladih, celinom i procesima u društvu, kulturom, razbijanjem tabua, disidentskom problematikom, objasnio je Andrejić i dodao da je Grujica Spasović bio neosporni profesionalni autoritet.

O sećanjima na Grujicu Spasovića govorili su i Nikola Barović, Grujičin prijatelj i advokat, kao i prijatelj porodice Gradimir Ivanić.

– Grujicu i Mirjanu poznajem od 70-ih godina. Dugo su živeli u malom stanu uvek otvorenom za prijatelje. Sve su dočekivali sa radošću, širili dobar duh i ljubav. Retki su bili trenuci kada su bili sami. To je Gruja nastavio i u Sarajevu. Voleo je sam da priprema specijalitete za prijatelje, i naravno, očekivao je pohvale. Voleo je ljuto, pravio ljutenicu i papričice, a napravio je i etiketu kako bi teglice sa Koraksovom karikaturom, sa nazivom “Opako ljuti Gruja” mogao da poklanja prijateljima, podsetio se Ivanić.

Čolović: Primer odupiranja nasilju

Ivan Čolović, antropolog i izdavač Biblioteke XX vek, kazao je da je Grujica upamćen kao primer koji je pokazao da je moguće odupreti se nasilju, sačuvati integritet I dostojanstvo profesije čak i kada se čini da je to nemoguće.

– Upoznao sam Grujičinu dobrodušnu jednostavnost i sposobnost da sačuva dobro raspoloženje i u najgorim trenucima, što mu nimalo nije smetalo da bude nepokolebljiv, odlučan i retko hrabar čovek. Zato mislim da znam zašto ga se ljudi sećaju kao jednog od zarazno optimističnih ljudi, kao čoveka veselog i jednostavnog, kazao je Čolović.

Di si bija kad je grmilo?

– Voleo je (Grujica) onu dalmatinsku “di si bija kad je grmilo”. A meni je, kada sam postao ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, baš to, “Di si bija kad je grmilo” bio jedan od važnijih kriterijuma za odabir ambasadora među najboljim piscima i novinarima. Oba novinara bila su iz Danasa. Radivoje Cvjetićanin otišao je u Zagreb, a Grujica Spasović u Sarajevo. Otišao je ambasador Gruja sa velikim entuzijazmom u Sarajevo. I vratio se u Beograd, sa tužnim saznanjem da ni najbolji ljudi i diplomate ne mogu da razbistre mutnu vodu  sa državnih vrhova. Zamrznut konflikt, a mržnja nezamrznuta, rekao mi je Gruja, prisetio se saradnje sa Grujicom Spasovićem Vuk Drašković u pismu.