Krah jugoslovenskog socijalističkog patriotizma

Drugo prošireno izdanje knjige Desimira Tošića „Stvarnost protiv zabluda – srpsko nacionalno pitanje“ objavila je izdavačka kuća „Nova“ Slobodana Mašića. Knjiga se može poručiti na tel. 011/633-162, po ceni od 500 dinara.
Možda je Dobrica Ćosić (ja čak u to verujem) imao neki svoj lični ideal pravde i slobode, ali partizanstvo je bilo prvenstveno rezultat mita o savršenom društvu koje se razvijalo u SSSR pod Brkinim rukovodstvom. S druge strane, ne verujem da je slogan o bratstvu i jedinstvu bio neiskren. Trebalo je imati samo malo pameti, pa ga usvojiti. Pojava takozvanog jugoslovenskog socijalističkog patriotizma za vreme vlade Josipa Broza bila je nova pojava i mogla je imati, s obzirom na trajanje ideologije i sistema tog vremena, izvesnog uspeha, ali problem je bio na drugoj strani. Naši komunisti kao i svi komunisti, potcenjivali su nacionalizam kao neku manifestaciju „prirodnog prava“ i kao društvenu snagu, pa nisu ni otvarali to pitanje „jugoslovenskog socijalističkog patriotizma“ kao pitanje nacionalizma, stvaranja jedne nove nacije, kako je to činio kraljevski režim iz 1929. godine. S druge strane jugoslovenski komunisti su usvojili ispravnu tezu o posebnim narodima Jugoslavije, i utoliko ih je više ta činjenica sputavala da uđu u dalje razvijanje teza o jugoslovenskom socijalističkom patriotizmu.
Međutim, ovde treba odmah dodati da se na ovu Brozovu udicu o jugoslovenskom patriotizmu upecao najveći deo srpskih vladajućih partijskih kadrova, dok se kod hrvatskih i slovenačkih kadrova razvija jedno uporno distanciranje od sličnih ideja. Iako nema dokaza, može se pretpostaviti da je ovaj poklič za jugoslovenskim socijalističkim patriotizmom izazvao kod Srba prvenstveno nacionalno izjašnjavanje kao Jugosloven, uz značajan postotak koji dolazi od dece mešovitih brakova. (To je inače zanimljivo pitanje: kako je u našoj psiho-moralnoj nesigurnosti došlo do obrazovanja jedne nacionalnosti, jugoslovenske, zbog činjenice sa mešovitim brakovima – iako nigde u svetu ljudi iz mešovitih brakova ne stvaraju posebnu naciju…)
Dakle, stvaranje jedne posebne i nove jugoslovenske nacije nije nikada kod Srba dobilo jedan dublji i konačan pristup; naše „jugoslovenstvo“ je od početka do kraja bilo spekulativno. I u tome je naš poraz. Ne zbog toga što smo verovali da nam je potrebna zajednica i 1918. i 1945, nego što nismo nikada mogli da prihvatimo ideju da održavanje te zajednice zahteva dva uslova: da ta nova zajednica, država, ne može biti država u klasičnom smislu, država sa načelom „krvi i istorije“, dakle jedinstvena država, zato što se takvoj ideji države suprotstavljaju i srpska državna tradicija i hrvatska mitologija o hrvatskom državopravlju, dakle dve državne ideje; drugo, da mnogonacionalna država, odnosno zajednica zahteva poznavanje, razumevanje i toleranciju prema istorijskom razvoju posebnosti.
Otvoreno je pitanje kakav bi razvoj bio da od početka nismo jugoslovensku državu shvatali samo kao produžetak srpske države u Crnoj Gori i Srbiji? U ovako otvorenoj raspravi niko ne treba da bude nedobronameran da bi bio siguran da bi se sve ovo što se dogodilo od 1941. godine do danas – zaista i dogodilo? Ali čak i da pođemo od tog uverenja, da bi bili izvršeni ustaški pokolji 1941. i da bi se izvršila mobilizacija protiv Srba u okviru zajednice 1991. godine, čak i u tom hipotetičkom slučaju, jasno je da bismo mi Srbi – sa najznačajnijim položajem na Balkanu i sa najznačajnijom ulogom u taboru evropskih sila – bili u sasvim drugom položaju u evropskom javnom mnjenju nego što smo danas! To je moje „jeretičko“ mišljenje; u svakom slučaju, ono je suprotno svakom tradicionalističkom naricanju da je za našu srpsku današnjicu krivo srpsko „jugoslovenstvo“. (Borba, 3-4. avgust 1991)
Nastavlja se